У Палама је 4. априла 1992. године почела да ради ратна војна болница „Коран“ у оквиру Четвртог санитетског батаљона Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске.
Почетком ратних дешавања хотелски комплекс „Коран“ у Палама претворен је у болницу, а због ратних дејстава и прогона љекара српске националности из Сарајева, осим ове болнице основане су и ратне болнице „Подроманија“ на Сокоцу, „Жица“ на Илиџи и „Касиндол“ у Лукавици.
У Болницу „Коран“ стигли су сви љекари и бројно медицинско особље из Војне болнице у Сарајеву, а након тога и из Болнице „Кошево“. Међу њима, у првим данима након формирања ове болнице, пристигла је и анестетичар Бранка Радан.
За портал „Катера“ присјетила се надљудских напора љекара и комплетног тадашњег здравственог особља у лијечењу пацијената различитих националности, српских бораца и дјеце.
– Била сам у војној амбуланти у Тилави и радила сам као анестетичар, али због веће потребе за радном снагом на „Корану“, пребачена сам тамо. Почела сам да радим само неколико дана послије отварања болнице и остала сам до задњег дана – истакла је она.
Болнице, љекари и медицинско особље постају тада друга линија одбране – линија између живота и смрти.
– Одлазили смо на линије фронта и често била изложени дејству артиљерије, али већину посла сам обављала у војној болници на Корану. Велика линија је била у Олову и тамо смо дежурали – додала је она.
Успјешном раду ове здравствене установе допринијело је и друго медицинско особље, а према ријечима наше саговорнице, недуго након ње пристиже и медицинска сестра Пејка Цицовић.
– Она је била млада и јако бистра, а стицајем околности често је долазила у мјесто одакле сам ја, Подграб. Почела је да ради са мном у болници Коран и то само неколико дана послије мог доласка. Заједно смо радиле у операционој сали и давале смо све од себе да помогнемо јер је пацијентима била хитно потребна медицинска помоћ – испричала је Радан.
Цицовић, која је тих ратних мјесеци радила као анестетичар, рекла је да се брзо обучила уз колегиницу Радан, и признала да није било превише времена јер пацијенти и рањеници нису могли чекати.
Оно што јој је посебно остало урезано у сјећању су дјеца која су имала упалу слијепог цријева или сличне проблеме, а болница није била у потпуности опремљена за такве интервенције.
– Опрему коју смо имали била је намијењена за пољску болницу, иако смо ми, стицајем околности, били смјештени у згради – рекла је она.
Оно што су истакле и на што су посебно поносне је да „нико није остао на столу“.
Много живота је спашено, а болница „Коран“ свједочио о стручности, храбрости, хуманости и пожртвовању љекара и медицинског особља које је тих ратних година у потпуној оскудици медицинске опреме и лијекова учинило херојске подвиге.
Бранка Радан данас је пензионисани анестетичар, а пензију је дочекала у болници у Земуну, док је Пејка Цицовић медицински радник у здравственој установи у Палама.
Ратна болница „Коран“ – свједок надљудских напора медицинског особља
У Војној болиници „Коран“ лијечено је 20.000 пацијената, цивила свих националности, и рањеника, 12.000 их је оперисано, а смртност оперисаних пацијената је била сасвим мала, јер је медицински кадар био високостручан и образован.
У набавци лијекова и медицинског материјала, медицинском особљу у Болници „Коран“ помагала је хумана жена из Холандије Јена Лигтенберг, која је по струци била апотекар и која је добровољно дошла на Пале крајем 1993. године, и остала све до краја рата.
Испред ратне Болнице на Корану откривена је спомен-плоча, на којој је исписано да је од 4. априла 1992. до 30. јуна 1996. године, у овој здравственој установи лијечено више од 20.000 људи и извршено више од 12.000 операција.
Спомен-плоча симболизује значај ове установе током протеклог рата и свједочи о надљудским напорима љекара и комплетног тадашњег здравственог особља у лијечењу многих људи различитих националности, српских бораца и дјеце.
