Ако икада посетите Кувеждин затећи ћете импресивно манастирско здање са елегантном белом црквом, две капеле, пространим конацима, уређеним воћњацима и сложним, вредним братством које ће вас срдачно дочекати. Мир и спокој којим одуше мала долина украшена потоком и густом шумом, на југозападном делу Фрушке горе, толико је потпун да је скоро опипљив, па човек не може да поверује да је икада био нарушен. Јер – како ишта лоше може да се догоди на једном оваквом месту?!
Ипак, та атмосфера вара! Да сте се пре неколико деценија обрели на овом месту, вероватно га не бисте ни препознали. Владала је пустош, конаци су били рушевине одакле је одношен грађевински материјал, а од велелепног храма видели бисте само полусрушене, чађаве зидине.
Јер, прича о Кувеждину, прича је о једном од фрушкогорских манастира који је највише страдао… али и прича о заборављеној храбрости, васкрсењу и животу који увек нађе пут!
Задужбина Стефана Штиљановића
Кувеждин је највероватније подигао Свети Стефан Штиљановић 1520. године. Како постоји неколико извора из 16. века који га помињу, извесно је да је већ тада постојао. Зна се да су се у њему, бежећи пред Турцима, током Великог бечког рата, настанили монаси из Винче и Сланаца крај Београда, доносећи велики број вредних црквених предмета и књига.
Током доброг дела историје, Кувеждин је представљао јединствену целину са оближњим Шишатовцем, а манастири су раздељени тек почетком 18. века. О старој цркви која се налазила на овом месту нема много трагова. Зна се да је била од камена, са звоником и два кубета. Читав комплекс је током 18. века неколико пута обнављан и дограђиван, па је тако на оближњем узвишењу 1778. подигнута лепа капела посвећена Вазнесењу Господњем коју су, због чињенице да се око ње сахрањивало монаштво, прозвали и – Гробљанска.
Једини манастир посвећен Светом Сави
За Кувеждин се везује један куриозитет. Наиме, манастирска слава је Преображење, али је црква од давнина посвећена Светом Сави и Светом Симеону. Заправо, у питању је једини манастир у читавој Србији посвећен Светом Сави, па се због ове околности сматра да је Кувеждин у прошлости одиграо важну улогу у ширењу култа Немањића међу становништвом Срема.
Место где је настала химна Светом Сави?
Иако нико данас заправо не зна ко је написао Химну Светом Сави, једна од верзија каже да је она настала управо у Кувеждину 1735. године и да ју је спевао или неки тадашњи монах или владика вршачки Јован Георгијевић. Песма се затим проширила, па ју је више од века касније 1858. у Бечу чуо и забележио Корнелије Станковић.
Како је архива фрушкогорских манастира углавном уништена, не постоје писани трагови који би поткрепили ову теорију, али је могуће да се “Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” заправо први пут зачуло унутар зидина кувеждинског храма.
Један од првих женских манастира
Кувеждин је у прошлости био мушки манастир. Ипак, након Првог светског рата и аграрне реформе која је уследила нашао се у тешком стању. Тако су га затекле руске монахиње које су, бежећи од Октобарске револуције, овде пронашле дом. Кувеждин је тако 1923. проглашен једним од првих женских манастира у новијој српској историји, на челу са Меланијом Кривокућин, првом игуманијом Српске православне цркве након њеног уједињења 1920.
Управо захваљујући вредном раду и труду овог сестринства, Кувеждин се уздигао – већ током ’30-их година поново је важио за угледан и богат, а бројао је преко 50 монахиња, што га је чинило једним од највећих у читавој земљи. У освит Другог светског рата, 1938. метох Кувеждина постао је новоизграђени манастир Ваведења у Београду.
Страшно страдање
Као и многе друге православне светиње Фрушке горе, и Кувеждин је страшно страдао током Другог светског рата. Одмах по успостављању власти Независне Државе Хрватске манастир је опљачкан, а део сестринства је, на челу са старом игуманијом Меланијом, одведен у логор Цапраг код Загреба где су провеле неколико месеци пре него што су ослобођене.
Током ратних година, запустели Кувеждин су користиле усташе, па припадници Народноослободилачког покрета, а манастир је спаљен, а у пролеће 1944. и миниран након чега је остао потпуно уништен. Забележен је и дирљив случај монахиње Јелене коју су усташе убиле зато што су је затекле како претура по рушевинама и покушава да склони преживеле иконе са иконостаса. Захваљујући њеном херојству, спасено је око 20 икона које је успела да сакрије у Гробљанској капели.
