Према расположивим подацима и сјећању најстаријих људи са широког боричког платоа, који се некад звао Стара Гора, у општини Рогатица, знају да у периоду између Првог и Другог свјетског рата, није било ни једног високообразованог човјека, а поготово љекара. Први са факултетом пред сами Други рат дошао је из породице Планојевић у малом селу Мркоњићи код Борика. Радило се о Радивоју, Раду, (1920 -2000) који је био инжењер технологије, радећи дуго година у познатом институту у Винчи код Београда..
И други високообразовни Боричанин дошао је из породице Планојевић – Милутин, рођен 1932., али са дипломом медицинског факултета, кога је завршио у Београду 1959. године. Прву љекарску праксу као на више начина доказани локал патриота Милутин је као млад љекар одрадио у својој Рогатици, радећи пет-шест година послове љекара опште праксе, а онда слиједећи народну „одакле си, одакле ми је и жена“, Новосађанка Кајка Теодосијевић, која је била такође љекар, али стоматолог из Лолића у Бачкој и једно вријеме радила у Рогатици, одлази у Нови Сад и ту свио ново породично гнијездо и у браку са својом Кајком добио три кћерке – Јелену, која је рођена већ у Рогатици, и близњакиње Јасну и Весну и успут постао угледни здравствени радник што га је убрзо довело до дугогодишњег управнка Дома здравља у Новом Саду, тада и касније највеће ванболничке здравствене установе не само на простору Војводине, него и некадашње СФРЈ и на том послу остао све до пензионисања половином 1994., али је наставио радити на великом пројекту Свјетске здравствене организације „Моника“, највеће планетарне истраживачке студије у области кардиоваскуларних болести.
Али, нажалост све има свој почетак и крај, па и животни пут доктора Милутина. Отишао је на онај свијет ових дана уз достојанствени испраћај родбине, пријатеља и бројних познаника. О њему је посбно надахнуто бесједио академик медицинских наука Владимир Т. Јокановић и том приликом истакао да се доктор Милутин никад није бавио политиком нити је био члан било које партије, па су га колеге у шали звали „Свесна ванпартијска маса“, али је одбранио докторску дисертацију из обуз напомену да су велике његове заслуге за развој ванболничке здравствене заштите на простору не само Новог Сада већ целе Војводине. Када је дошао на чело Дома здравља у Новом Саду, затекао је 230 љекара, а највише његовом заслугом, на одласку у пензију, било их је 420 свих специјалности. У међувремену добио је почасно звање примаијус и био први љекар ван медицинског факултета који је одбранио докторску дисертацију и субспецијализацију из кардиологије уз објављивање више научних и стручних радова у домаћим и страним часописима. За свој предан и поштован рад награђиван је највишим признањима Друштва љекара Војводине и Српског љекарског друштва – Секција за хуманост, културу и умјетност Војводине и отуда приједлог да се Дому здравља на Лиману у Новом Саду дадне његово име. Надати се да ће то бити прихваћено?!
