Етнолози су сагласни: соко (Falco) заузима високо мјесто у народној традицији. Приписују му се све најљепше особине: храброст, част, тежња за слободом. У причама и пословицама – увијек је позитивни јунак.
„Боље један дан соко него сто дана кокошка“, каже једна пословица. О овој птици су испјеване многе народне пјесме: „Лети соко ниско, па високо“, „Дјевојка соколу зулум учинила“, „Сокол пије вода на Вардарот“, „Соко лети изнад Будве града“, „Сиви соколе, пријатељу стари“ и многе друге.
На његову популарност указују и имена насеља: Соколово у општини Лазаревац, Соколац код Љубовије и Бачки Соколац код Бачке Тополе, Доња Соколовица код Књажевца, Сокобања, град и бања у истоименој општини, а у близини Соко Града, локалитета из средњег вијека, Соколићи код Чачка. Такође и презимена, Соколовић и Соколовац.
Могуће је да су овако израженом поштовању према соколу допринијели давно заборављени обичаји из средњег вијека и још ранијих времена у којима је ова птица достизала огромну вриједност, не само финансијску. Владари и племићи много су вољели лов уз његову помоћ, гдје дресирана птица хвата плијен и доноси га господару.
Сељаци га не воле
Према расположивим историјским изворима, овакав начин лова настао је прије око 5.000 година у Кини и провлачио се кроз све старе цивилизације као привилегија краљева и најмоћнијих великана у друштву. Соколари, људи задужени за обуку сокола, имали су сасвим другачији статус од осталих слугу у владаревом домаћинству као високо уважени стручњаци, које помиње чак и Душанов законик.
И данас припадници најбогатијих слојева на свијету лове соколима и плаћају баснословне суме за добро научену птицу или за стручњака који спроводи обуку.
Међутим, сва ова традиција и романтика није соколу од велике помоћи приликом сусрета са пољопривредницима. Они сматрају ову птицу за обичну штеточину која вреба живину и гледају да је некако задрже далеко од свог имања, не презајући од напада оружјем.
Чак и пољопривредник који зна све пјесме о соколу и сина или унука ословљава са „соколе сиви“ – не воли да види ни сјенку правог, стварног, близу својих кокошака. Јер, он је првенствено птица грабљивица, из рода Фалцонидае са 40 врста настањених по цијелом свијету осим Антарктика, а све се хране искључиво месом.
Убија кљуном
Познатији припадници рода су сиви соко, ветрушка, степски соко и соко ластавичар. За разлику од осталих грабљивица, које убијају плијен канџама, соко убија кљуном, на коме има „зубе“ – оштре избочине са сваке стране. Сиви соко (Фалцо перегринус) лети право, „рони“ на доле према плијену – брзином од 320 километара на сат, што га чини најбржим створењем на планети.
Основна храна су им мали сисари и мање птице, нарочито голубови, због чега су све ове грабљивице права ноћна мора за голубаре. Све врсте из рода Фалцонидае су обдарене изузетним видом и рефлексима. Соколи нису у сродству са осталим грабљивицама – сродније су им птице пјевачице и папагаји.
Сиви и степски соко (Falco cherrug) су угрожене врсте, највише због илегалног убијања, нарочито тровањем, илегалне трговине јајима и младунцима и употребе пестицида. У региону су све врсте ове птице под посебном пажњом надлежних организација како би се одржале, а најважније је да се сачува природна средина без које им нема опстанка, преноси „АгроКлуб“.
