Када сам у 25. години први пут посетио Сарајево, након што сам већ видео и Праг и Рим и Беч и Будимпешту – што је бесмислено баш онолико колико звучи – име Халида Бешлића била је сигурнија карта за склапање пријатељстава од свих дијаманата овог света
Када је човеку потребна троделна одредница да би објаснио где је рођен, јасно је да по рођењу није добио сребрну кашику. Ако на таквом комаду Земље детету дате име Халид, које на арапском значи „вечан“, вероватно га не дајете из офанзивних разлога, већ из одбрамбених – не да би постало бог, већ да би га бог чувао. Али ако дете или човек заиста желе да освоје свет, а не само да њиме владају, златне струне су много корисније од сребрне кашике.
Неких пола века након што је Халид Бешлић 1953. рођен у засеоку Врапци / у селу Кнежина / код Сокоца, једна дружина београдских гимназијалаца – која није чула ни за Соколац, а камоли за друге топониме, одсутне из средњошколских атласа – управо је откривала чари дружења одраслих. И заљубљивала се, наравно. Шта би средњошколац требало да ради ако не да се заљубљује? Ти момци, дакле, нису знали за троструки скок до Бешлићевог родног краја, али су имали другарство, кринку одраслости и љубав, три чврста оправдања да упознају „кафанску“ музику. Малтене је сваког дана неки од њих „доносио за сто“ нову песму, која би испрва била одбијена као „сувише народњачка“, да би кроз који дан са стола односио псовке, јер та сувише народњачка песма више никоме није избијала из главе.
А онда су ти дерани чули „Нећу, нећу дијаманте“, и више није могло да буде ни говора о „Нећу, нећу народњаке“.
Халид Бешлић је причао да је текст те песме 1983. добио од Фахрудина Пецикозе, који је тада писао у паузи конобарских дужности. Јер су златне струне важније од сребрних кашика. Али нека читалац обрати пажњу на овај додир струна – Бешлић одлучује да те стихове не преточи у севдалинку, како су му предлагали, већ да јој да такт од девет осмина. И тиме ствара најјачи народњак свих времена. Не „најбољи“, то је друга категорија квалитета, већ „најјачи“, у смислу у коме данашњи дерани – и сви који се тако осећају – употребљавају тај суперлатив. Они раније поменути дерани, пак, прогласили су „Нећу, нећу дијаманте“ својом химном. Шта би требало да мисли средњошколац – а и старији хомо сапијенс, ако је одрастао како треба – него да због љубави вреди одбацити и дијаманте и брилијанте, и сафире и рубине?
Читаоцу је досад јасно да је аутор текста један од тих романтика о којима пише, па је скривање првог лица надаље непотребно. Временом смо створили обичај да уз инструментални мост „Дијаманата“ ритмички тапшемо. И да рефрен певамо на шатровачком, што не би требало да чуди у светлу чињенице да је гимназија била дорћолска. И баш ми је ћеиф да га тако и запишем:
„Ћу-не, ћу-не манте-дија / Во-су то-зла, јанте-брили / Нит‘ фире-са, нит‘ бине-ру / Мо-са на-о да би-љу ме.“
Био је то неки нов језик, неки на коме се и пријатељи и девојке и „свет овај цео“ (Ендре Ади) могу волети како треба, како заслужују да буду вољени. Зато наше успомене имају и слику и звук.
Хеј, Звоне; хеј, Питеру! Сећате ли се нашег летовања у Доњем Штоју, крај Улциња, 2002? Сећате ли се баште обрасле лозом и крцатог стола крај којег наш другар Мићко врсним тенором вијуга кулминацију Халидове „Сјећам се“? Сећате ли се „… Прве ноћи и састанка, пољубаца и растаааааааааанка“? И како насеље аплаудира иако је глува ноћ?
Хеј, Ђембели! Сећаш ли се како смо несрећну околност да нам се допала иста девојка лечили уз „Проклета је жена та“? И како ни то није могло да нашкоди нашем пријатељству?
Хеј, Чедац; хеј, Еди! Сећате ли се како баш и нисте марили за такву музику, али сте марили за нас, па куд ми, ту и мали Мујо. И Халил и вила, као у једној од најлепших Халидових песама.
И хеј, Кумашине; и хеј, Млађо; и хеј, Скробо; и хеј, Боџо; и хеј, Бојша… И хеј, Сарајево! Сећаш ли се… Ма не сећаш се, имаш превише успомена, али се сећам ја. Када сам те у 25-ој први пут посетио, након што сам већ видео и Праг и Рим и Беч и Будимпешту – што је бесмислено баш онолико колико звучи – име Халида Бешлића била је сигурнија карта за склапање пријатељстава од свих дијаманата овог света. Показаћу ти само две слике.
Последњи дан првог доласка у Сарајево: Газда стана у коме сам био смештен вози ме на аутобуску станицу. Вели да пред одлазак морам да чујем и мало „њихове“ музике. Пушта касету. Почиње девет осмина. Почињем да певам. Човек кочи насред срећом пусте улице. Не верује да млади Београђани знају за Халида Бешлића, а камоли да су од њега направили химну.
Први дан другог доласка у Сарајево: Седим у неком ноћном клубу међу људима које сам упознао пре мање од сата. Један момак не може да прежали што истог дана, на свадби неког његовог пријатеља, музиканти нису знали Халидову песму коју је баш желео да чује. Благонаклоно ми одговара да је сигурно не знам. Ма, пробај.
– Зове се „Окуј ме, царе“…
– „… Знај да је волим, за њу бих дао све… Јаче од окова, теже од ланаца очи су зелене…“
Када Халид закључава и срце и рефрен тим зеленим очима, чини то уз диминуендо ког се ни оперска сцена не би постидела. То у Сарајеву наравно не знам, јер да би човек заволео оперу, кажу људи, мора имати неке године које тада нисам имао. Знам, међутим, да сам неком типу у ноћном клубу намах постао најбољи другар. Јер је музика Халида Бешлића за све године.
За све године појединца и за све године колектива. И Халид је негде на споју 20. и 21. века променио музичку форму, као и многи други народњаци, али нико кроз ту буру није прошао тако тријумфално. Горко сећање на једну Есму заменило је слатко-горко сећање на први пољубац, али су „Миљацку“ и „Романију“ заволели и људи који их никада видели нису и људи који су баш тамо тражили зори да не сване. Та љепота не престаје да заноси, те су јабуке још слатке, то је и даље цветно поље мака.
Екран ми се магли, превише сам се сећао, па ћу покушати да извијугам крај текста, као некада у Доњем Штоју. Четврт века након што је неко просуо дијаманте на наш сто, гимназијска се дружба окупила на свадби која је мени била најважнија. Читалац већ претпоставља да се певало на шатровачком, али боље би било рећи да се певало на „халидовском“, на том језику који нам је свима дао речи за љубави о којима бисмо иначе ћутали. Нека зато за Халида и покој души и Ел Фатиха и „рест ин пеаце“, тако, из три дела, као онај географски скок. „Халид“ значи „вечан“. У „Дијамантима“ је тврдио да неће то да буде. Али биће.
