Марија Павковић говорила је за Курир телевизију о свему кроз шта је породица генерала Небојше Павковића пролазила током краја деведесетих и раних двехиљадитих година
Небојша Павковић, генерал-пуковник Војске Југославије је у периоду од 2000. до 2002. године обављао дужност начелника Генералштаба Војске Југославије, а током рата на Косову и Метохији 1999. године обављао је дужност команданта Треће армије Војске Југославије.
Марија Павковић је ушла у бирократску борбу као што је њен отац ушао у борбу за слободу и част отаџбине, а она је своју исповест поделила у емисији „Неиспричано“ на Курир телевизији. Она се осврнула на то како памти почетак рата на Косову и почетка бомбардовања:
– Била сам свесна још од 1998. али тога није било у нашим медијима, знала сам из приче са њим да се озбиљне ствари дешавају. Била сам свесна његове позиције и одговорности али нисам била спремна на то да ће постати познат, бити на телевизији, да ће презиме које и ја носим бити на телевизији, било ми је чудно. Мама и ја смо те дане бомбардовања проводиле као сви обични људи, трпеле све што и они, биле смо код куће. Ја сам и тада била размишљања како Бог да, како сви, тако и ми – каже Павковић.
Она каже да је била тужна јер је рођендан њеног оца 10. априла, а она је читав тај дан чекала његов позив како би му честитала рођендан.
– Нисам знала да су се тад водиле велике борбе, била сам тужна и мислила сам Боже, чувај га. Увек сам имала осећај да је он мени дете, не знам зашто.
Она каже да је свако од чланова породице имао проблем у периоду акције „Сабља“, а она је тада била студент:
– На необичан начин сам сазнала да је ухапшен. Пролазила сам кроз Кнез Михаилову на путу до факултета, неки пролазник је држао новине и преко стране је била глава мог оца и вест да је ухапшен. Због ванредног стања нико није могао да га посећује, то боље зна његова ужа породица, ја тада нисам живела са њим. У јуну је спроведен на ВМА на операцију штитне жлезде. Он је говорио јавно, али никада детаљно, какав је хорор тада преживео и колико му је било урушено здравље. Многи који су завршили тада непотребно и недужни у том притвору су јавно причали какви су то услови били – каже Павковићева.
Павковићева објашњава да су они добили вест да је спроведен на ВМА када му је извађена штитна жлезда, имао је велики рез преко читавог грла и био је изузетно мршав:
– То није обичан притвор, нисмо имали посете и информације. Од тренутка када је дошао на ВМА нам је причао шта је проживео и како је било у самици и затвору. Рекао је да никада није доживео такав хорор као у самици – каже Павковић.
Ћерка генерала каже да је 2004. године, годину дана пре него је генерал послат у Хаг, приликом победе демократа на изборима њој отац рекао да то дефинитивно значи да ће бити послат у Хаг.
– Одлучио је да се склони и одлучи шта ће даље. Ви сте на некој оптужници и ваш народ и државу уцењују и притискају да ће бити санкција ако се не предате. Са друге стране, знате да сте недужни и да вас можда чека крај живота ако одете. Хтео је да се повуче јер је већ имао две операције рака, одлучио је да се повуче у природу и размисли. Након акције „Сабља“ он је био сам због развода са супругом и замолио ме је да живим са њим и помогнем му. Он је тада када сам имала 22 године одлучио да ја будем та која ће остати у бази, његовој кући и покушавам да држим све под контролом, комуникација са новинарима, полицијом, властима, пријатељима, непријатељима иде преко мене – каже Марија Павковић.
Марија Павковић каже да је велика одговорност била на њеним леђима па је и сама имала здравствене проблеме због стреса, па је била и привођена на информативне разговоре, као и остатак породице, где би била задржана читав дан како би покушали да сазнају где је он.
– Ја заиста нисам знала где је он. Били смо у контакту али нисам пратила где је. Упадала је полиција, претресали су стан, претили, замрзли пензију па нисам могла да функционишем. Претили су његовој најстаријој ћерки отказом, мислим да је то било и спроведено. Сви смо трпели, и најближи пријатељи. Било је турбулентно и тешко време, трајало је до пролећа 2005. године када су он и генерал Лазаревић одлучили да више не страдамо сви ми, чланови породице, оде тамо и бори се да докаже истину – каже ћерка генерала Павковића.
„Марија, неко мора, сада сам то ја“
Пресуда је изречена 2009. године, а Павковићева каже да се Хаг држао чврсто аргумента командне одговорности:
– Нисам очекивала да неко ко је у средини командног ланца добије највећу казну. Ако је стални аргумент била командна одговорност, а он је био у средини командног ланца, било ми је чудно што је он добио највећу казну. Страшно сам то доживела као и сви чланови породице. У тим тренуцима он је тешио мене. Ја сам плакала, била сам јако разочарана, знала сам да ће бити жалбеног поступка али он је мене тешио и говорио „Марија, неко мора, сада сам то ја“. Ја сам питала зашто баш он, зашто баш он најгоре да прође, он је мени рекао да је све за људе. Помислила сам ако је он јак и остаје чврст, како ја смем да плачем и хистеришем, то је то, помиримо се са тим и издржавамо оно што следи – каже Павковић.
