На игралишту, дјечак поносно стоји на врху пењалице, а његова мама испод га прати погледом спремна да прискочи ако затреба. Звучи познато? Већина родитеља зна тај осјећај, желимо да наша дјеца буду храбра и самостална, али нас је истовремено страх да ће пасти.
Ново истраживање америчког Ц.С. Мотт Цхилдрен’с Хоспитала открива да тај тихи сукоб између подршке и страха и те како утиче на начин на који се дјеца данас играју и на оно што из игре уче.
Истраживање спроведено међу родитељима дјеце од једне до пет година показало је да већина малишана (88%) свакодневно трчи, скаче и пење се. Али, све мање њих учествује у маштовитој игри (68%) или у активностима попут слагања коцкица (54%), које подстичу креативност, концентрацију и рјешавање проблема.
Забрињава и податак да се готово једно од десетеро дјеце на отвореном игра само једном недјељно или чак и рјеђе. Умјесто игре на ваздуху, многи родитељи признају да посежу за екранима.
Готово 80% родитеља предшколаца и готово половина родитеља млађе дјеце допушта малишанима да играју игре на телефону или таблету, најчешће док су у ауту или обављају послове. Стручњаци, међутим, упозоравају да дигитална забава, иако практична, не може да замјени слободну, самосталну игру – посебно ону на отвореном. Можда звучи опасно, али стручњаци истичу да дјеци треба допустити да се играју активности које им се чине “помало ризичним” – попут пењања, љуљања или истраживања непознатог. Такве игре развијају самопоуздање, упорност и осјећај контроле.
Више од половине родитеља у истраживању (51%) сматра да је здраво да дјеца преузимају мале ризике током игре. Али скоро исто толико родитеља признаје да не може да одоли потреби да “пази сваки њихов корак”. Наравно, заштитнички инстинкт је природан, али, како истичу стручњаци, ако дете не смије да испробава границе, не може ни да научи да вјерује својим способностима.
Кључ је у томе да будете близу, али не превише: доступни ако затреба, али довољно у позадини да дијете само открије шта све може.
Природа је најбоља учионица
Игра на отвореном не гради само мишиће. Она подстиче и развој вида, пажње, па чак и емоционалне равнотеже. Чак и кратки тренуци на ваздуху попут скупљања лишћа, трчања по трави или играња у пијеску помажу деци да развију машту и повезаност с природом.
– Игра не мора да буде планирана ни скупа – подсјећају стручњаци.
– Најважније је да је вођена дјететовом радозналошћу, а не нашим упутствима – истиче.
Ако сте се данас већ три пута уловили како говорите “пази!”, нисте сами. Али, можда је управо пуштање оно што нашој деци највише треба. Кад им допустимо да се попну мало више, покушају сами и науче из свог искуства, учимо их нечему важнијем од било које лекције – да могу вјеровати себи, преноси yумама.
