Да ли сте чули за Михаила Петровића, човјека који је 15 година просио на улицама Београда, а умро на сламнатом кревету пуном новца? Његова прича, откривена је тек након што је умро, а и даље интригира.
Како је бивши чиновник, некада угледни трговац и официр, завршио као најсиромашнији човјек престонице, упркос богатству које се мјерило у милионима?
Живот Михаила Петровића био је испуњен авантурама, политичким интригама и тајнама, отвара питања о људској природи, изборима и судбини. Како је човјек са богатством и везама одлучио да живи у сиромаштву? Његова прича је подсјетник на то колико мало знамо о људима око нас.
Ко је био Петровић
Михаило Петровић, некадашњи чиновник Управе државних монопола, провео је посљедње године живота у трошној колиби у Дурмиторској улици. Иако је примао пензију, комшије су га помагале храном, док је он скривао право стање својих финансија. Након његове смрти, откривено је богатство у готовини, златницима, обвезницама и акцијама, које је чувао у прљавој соби.
Када га је кћерка Милица пронашла након 50 година, позвала га је да посљедње дане проведе с њом у Бијељини. Петровић је одбио, рекавши:
– Немој да долазиш више. Сматрај ме мртвим.
Његове ријечи остале су енигма, као и многи аспекти његовог живота.
Како је откривена његова прошлост
Сензационална вијест у топлим јунским данима 1934. године усталасала је престоницу: “Расветљен живот и пронађени насљедници милионера-просјака Михаила Ђ. Петровића, некада најзагонетније личности Београда”!
Људи су читали без даха, неко би читао наглас о томе. Властима је требало пуних пет година да открију све детаље и коначно саставе све дијелове о богаташу који је умро од глади и хладноће на сламнатом шеширу пуном новца!
Откривени су детаљи о седамдесетогодишњаку који је 15 година просио на улицама Београда и изазивао најжалоснија осјећања код људи, који су све те дане живјели у колиби у Дурмиторској улици на броју 10 код тадашње кафане “Мостар”. Коначно, у тој прљавој и запуштеној соби, умро је као највећи биједник 5. марта 1929. године.
Његова смрт никога није уздрмала
И његова смрт никога није уздрмала. Они који су га познавали у тим годинама вјеровали су да је смрт сиромашног сиромашног старца заправо спас за њега. Детаљним прегледом онога што је остало у чађавој соби, необојеној од 1914. године када се уселио, пронађено је неколико милиона динара у готовини и хартијама од вриједности!
На зиду је био написан датум који је Петровићу очигледно много значио: “Петак, 19-X-1918 – слобода”. Нема сумње да је ослобођење престонице у Великом рату било велика радост за њега.
Пет година након његове смрти, власти су пронашле насљедницу – кћерку Милицу, која је открила детаље о Петровићевом животу.
Као младић, био је трговац у Тузли, учествовао у српско-турским ратовима, школовао се у Русији, служио као официр у Бугарској, гдје је био осуђен на смрт због шпијунаже, али га је руски цар Александар ИИИ спасао. Његова повезаност са Николом Пашићем и тајне мисије у интересу Србије остају непознаница.
Иако је посједовао огромно богатство, Петровић је одлучио да живи као просјак. Његова одлука да се повуче у сиромаштво, упркос везама и средствима, остаје мистерија. Да ли је то био чин кајања, жеља за анонимношћу или нешто друго? Његова прича остаје енигма која фасцинира и данас.
Никога није пуштао у кућу
Михаило никада није пуштао никога у своју кућу. Нити власник куће. Није волио да се дружи, нити је волио друштво жена. Али једном је изненадио свог станодавца:
Кирију од 280 динара Михаило је плаћао сиромашној власници кућерка, која од ближе родбине није имала никога. Никада није каснио до посљедњих неколико мјесеци када се ужасно вријеђао ако би га она опоменула да јој није дао новац. На своме крају остао јој је дужан двије станарине.
Личношћу је одавао утисак веома културне особе, а једини приход за који се знало да има јесте била пензија од 480 динара. Од ње кад би дао оно што је за газдарицу, остајало би му свега 200 динара, па га је комшилук несебично помагао, давали су му хљеб, доносили кувана јела у посудама како би му хране било увијек потаман.
Најмистериознија особа у краљевини
Смрт је Петровића учинила најмистериознијом особом не само Београда, већ и читавог краљевства. Сахрањен је о трошку града на Новом гробљу у уличици у којој су сахрањени бескућници, самоубиства и осуђеници. Потрага за насљедницима је најављена у Службеном гласнику.
Михаило Петровић је као младић однекуд стигао у Тузлу и тамо се представио као трговац, а међу домаћим Србима одмах је стекао симпатије и стекао велики углед на чаршији. Оженио се и уочи српско-бугарског рата 1876. године добио кћерку Милицу, једино дијете.
А онда је у Тузли убијен један од најистакнутијих званичника турске државне владе. Спроведена је опсежна истрага и све је довело до Мајкла. Постало је јасно да је он или убица или главни подстрекач. Вјеровало се да је атентат извршен из политичких разлога. Таман кад су се спремали да га ухапсе и погубе, Петровић је побјегао у Шабац.
Повезан са Николом Пашићем
Жена и дијете су га пратили. Међутим, његова супруга је убрзо умрла, а Милица је дата породици свог ујака, познатог трговца у Бијељини. Као добровољац, Михаило је учествовао у Другом српско-турском рату, а потом се вратио у Русију. Имао је скоро 25 година када је тамо ушао у школу, није се знало која, али је дипломирао са почастима. Преселио се у Бугарску, гдје је изненада постао официр.
Већ 1885. године нашао се пред војним судом јер је оптужен за шпијунажу у корист Србије. У бугарским политичким круговима, суђење је било сензација која је превазишла све друге актуелности. Михаил је осуђен на смрт. Други пут, глава му је била “на пању”.
А онда нова сензација – руско Министарство спољних послова интервенише за њега по наређењу руског цара Александра ИИИ Александровича! То је живот и односе овог човјека још мистериозније!
По помиловању одлази у Румунију. Тамо је поново трговац. Зарађивао је више него пристојно. У Београд је допутовао у посљедњим данима 19. вијека. Своју прошлост је чувао као највећу тајну.
Али у тренуцима одличног расположења и осјећаја супериорности над свима око себе, са пуно поштовања спомињао је Николу Пашића. Често је одлазио у своју кућу и сатима су разговарали. Од протеклих неколико дана, нико није био у стању да разазна шта их је спојило.
Послије Пашићеве интервенције Петровић је добио посао, а убрзо након тога повукао се из Управе државног монопола, јер је добио признање за дугогодишње борење у служби интереса српског народа.
Појавили се лажни наследници
Послије његове смрти, када се прочуло за богатство, као насљедник се прво појавио пекар Обрадин Петровић из Бајине Баште, представљајући се као синовац, затим и Светислав Петровић из Сомбора, доказујући да је унук.
Није ни знала да је Михаил умро или да је оставио милионе иза себе. Требало је пет година да вијест стигне до ње. Вратила се у Београд са својим адвокатима и предала властима аутентичне доказе о сродству.
Обзнанила је све што је успјела да дозна о авантурама свога оца који је два пута био осуђен на смрт и који је више него очито био човјек за најповјерљивије задатке у интересу Србије. Вјероватно је у томе и тајна његовог богатства.
Али шта му се десило да је одлучио да живи као најсиромашнији човјек 15 година? Мистерија која га је пратила цијелог живота морала је да остане. Ево га до данашњег дана, преноси Блиц.
