Свако јутро у 57 народних кухиња широм Босне и Херцеговине почиње тихо, али уз дуг ред људи који чекају свој топли оброк. Сваког дана готово 19.000 грађана БиХ долази по храну у народне кухиње. Овај број свједочи о урушавању животног стандарда, расту сиромаштва и распаду сигурносних мрежа у друштву.
У Босни и Херцеговини се готово свака пета особа налази испод линије сиромаштва, без довољно средстава да осигура основне намирнице. Према процјенама Уједињених нација и различитих истраживања, више десетина хиљада људи који нису регистровани на листама јавних кухиња и даље се боре у тишини, многи због поноса или због недостатка информација. У неким заједницама ситуација је и критичнија, јер у преко 70 општина и градова у БиХ не постоји ниједна јавна кухиња, па људи који би могли тражити оброк немају ни то основно право кад им затреба.
Кад храна постане луксуз, а бацање хране парадокс
Иронија је што БиХ годишње баци стотине хиљада тона хране, док истовремено хиљаде људи гладују. Истраживања показују да се само у једној години одбаци око 400.000 тона хране, која би могла да се искористи за много већи број људи. Екстремно сиромаштво у БиХ погађа стотине хиљада људи. Према неким процјенама, готово 700.000 особа је на рубу сиромаштва, живећи с минималним примањима или у потпуној несигурности сваког мјесеца.
“Сиромаштво није посљедица личне неспособности, већ системске небриге власти о својим грађанима. Док тоне хране заврше на депонијама, стотине хиљада људи свакодневно се боре за свој топли оброк. То је проблем који захтијева хитну социјалну интервенцију и боље управљање ресурсима”, каже Алекса Милојевић, економски аналитичар.
Међу онима који долазе по оброк су и радно способни људи са ниским примањима, запослени који раде за минималац, пензионери чије пензије нису довољне ни за лијекове, те породице са малом дјецом чији родитељи не могу да покрију трошкове основних намирница.
Портрети живота и достојанства иза бројки
Ред испред кухиње у Бијељини, у зимско јутро, подсјећа на сцену коју многи не желе да виде.
Халид Имшировић, човјек средњих година, без посла, стоји у реду држећи пластичну посуду.
“Жена ми је инвалид, синови тешко болесни. Ја сам већ стар, не могу да нађем посао. Тражио сам на грађевини, нема гдје нисам ишао, али без успјеха. Овај оброк који добијемо у бијељинској Народној кухињи, то нам је све, од тога живимо”, прича Имшировић.
У Бијељини, градске власти сваке године издвајају око 250.000 КМ за рад кухиње. То омогућава свакодневну припрему оброка, али капацитет не може да “дише” с растућим потребама грађана. Дистрибутери организују подјелу оброка на више пунктова, те доставе на кућну адресу старијим или непокретним особама, али листа оних којима је помоћ потребна не престаје да расте.
“Народна кухиња у Бијељини свакодневно дистрибуира оброке на седам пунктова, пет у граду и два на подручју Јање. Такође, вршимо и преко 50 кућних достава за оне суграђане који нису у могућности да дођу по храну. Радним данима, припремају се кухана јела са јунећим месом, узимајући у обзир различит национални састав корисника. Викендом, када не ради кухиња, дијеле се суви оброци: наресци, паштете, хљеб, воће, јер тада нема дистрибуције.
На годишњем нивоу се набави око 50.000 хљебова. Значајна средства издвајају се и за набавку меса, као и набавку свјежег поврћа и воћа од локалних произвођача, које се мјери у тонама. Од оснивања, кухиња непрекидно функционише. Испорука је изостала само два дана током 2014. године, у вријеме када су Бијељину погодиле катастрофалне поплаве”, каже Митар Шкорић, шеф Одсјека за заједничке послове у Градској управи Бијељина.
Социјални радници наглашавају да су хуманитарне акције и волонтирање кључни ресурси у зимским мјесецима када су потребе нарочито велике.
Стручњаци упозоравају да тренутни тренд сиромаштва није случајан, већ је директна посљедица неразвијене социјалне политике, растућих цијена хране и стагнирајућих прихода грађана. Инфлација, која је годинама присутна, повећала је цијене основних намирница и енергије, док плате и пензије нису успјеле пратити тај раст.
„Оно што посебно погађа најсиромашнији дио становништва јесте храна. Није свеједно ко троши 50% свог дохотка на основне намирнице, а ко само 20%. Пораст цијена стога најтеже погађа управо оне са најмањим примањима. Нажалост, држава нема адекватне мјере социјалне заштите. Немамо могућност да зауставимо инфлацију, јер немамо довољно властите производње, нити робне резерве којима би могли интервенисати на тржишту у случају наглог раста цијена”, каже Милојевић.
Народне кухиње у БиХ данас нису само мјесто гдје се дијели топли оброк, оне су огледало друштва које се суочава с темељном кризом сигурности хране и економских могућности. У земљи гдје годишње тоне јестивих намирница остају неискориштене, људи се боре да преживе сваки дан.
