У склопу обиљежавања Дана манастира Соколица, на Равној Романији је 11. августа свечано промовисана књига мемоара „Чувар Радовановог печата“, аутора Милована Цицка Бјелице. Пред бројним свештенством Српске православне цркве, високим званицама, саборцима и окупљеним народoм, представљено је драгоцјено свједочанство о стварању Републике Српске, непосредној сарадњи са њеним првим предсједником др Радованом Караџићем и тешким, али историјским одлукама које су обиљежиле савремену историју српског народа.
Шира дистрибуција књиге почеће почетком септембра мјесеца.
Обраћање Милована Цицка Бјелице преносимо у цијелости:
,,Поштовано свештенство Српске православне цркве, уважени представници институција Републике Српске, драги пријатељи, саборци, сарадници, поштовани гости, даме и господо, желим прије свега да вам се захвалим што сте данас овдје, на Равној Романији, да својим присуством увеличате промоцију мојих мемоара „Чувар Радовановог печата“.
Посебну захвалност дугујем организаторима ове промоције, свима који су учествовали у припреми књиге, рецензентима, издавачу, као и свима који су својим знањем, стрпљењем и подршком помогли да овај рукопис угледа свјетлост дана.
Хвала и мојој породици, која је све ове године била моја највећа подршка, дијелећи са мном и радости и бриге, често подносећи много више него што се са стране могло видјети.
Посебно ми је драго што се данас налазимо управо овдје, на Равној Романији. Мало је мјеста која толико снажно свједоче о историји, вјери, слободи и трајању нашег народа.
Зато нисам могао пожељети достојанственије мјесто да први пут, пред вама, говорим о књизи у коју је уткан велики дио мог живота. Много пута су ме пријатељи, сарадници и људи које сам сретао питали зашто не напишем оно што сам проживио. Годинама сам одговарао да за то има времена, да су неки други послови пречи и да ће једном доћи тренутак када ће све то бити записано.
Вријеме је, међутим, учинило своје. Многи људи са којима сам дијелио најтеже и најодговорније године више нису међу нама. Са собом су однијели дио истине о времену које смо заједно проживјели. Зато само осјетио обавезу да и сам оставим своје свједочанство, не као коначну истину, већ као запис једног времена, виђен очима човјека који га је живио.
Ова књига није настала да бих било коме судио или себе стављао у први план. Написао сам је јер сам осјећао обавезу према прошлости, али и времену које долази. Пишући је, поново сам проживио многе тешке тренутке, присјетио се људи, догађаја, успјеха и искушења. Није било лако, али сам вјеровао да је боље оставити запис него допустити да вријеме избрише сјећања.
Ако ова књига помогне да се боље разумије то вријеме, сачува од заборава људе који су га обиљежили и подстакне читаоца да истину тражи у чињеницама, а не у предрасудама, сматраћу да је испунила своју сврху. Многи су ме питали о чему заправо говори ова књига. Да ли је то политичка књига, ратни дневник или мемоари? Рекао бих – од свега помало.
У њој сам писао о свом дјетињству, породици, Романији и завичају који су ме обликовали, као и о људима од којих сам научио шта значе част, дата ријеч и одговорност. Писао сам и о годинама великих историјских потреса, када су се догађаји одвијали брже него што их је било могуће сагледати и када су пред људе постављани избори чије су посљедице превазилазиле њихове личне животе.
У књизи има и политике, јер је политика била дио мог живота. Има и рата, јер је рат био трагична стварност коју нико није могао заобићи. Има важних разговора, тешких одлука, успјеха и неуспјеха, али не да бих било кога величао или осуђивао, већ да бих свједочио о једном времену. Посебно мјесто у овој књизи припада онима који су својим животом и дјелом оставили траг. Многи од њих више нису живи, али њихов допринос и жртва заслужују да остану упамћени.
Желио бих да сваки читалац осјети да је ова књига написана искрено, без уљепшавања и прикривања. Када би ме неко питао о чему говори ова књига, одговорио бих једном реченицом: она говори о животу који је био нераскидиво везан за судбину свога народа. Сам наслов књиге је многе заинтересовао, а можда и изненадио. Бити чувар печата предсједника Републике није значило привилегију, већ велику одговорност и обавезу да се оправда указано повјерење.
У том времену радио сам непосредно уз првог предсједника Републике Српске, др Радована Караџића. Дијелили смо године у којима су се доносиле одлуке од историјског значаја, а свако је носио свој дио одговорности. Моја је била да свој посао обављам одано, савјесно и часно.
Ова књига, међутим, није само књига о Радовану Караџићу. Он јесте важан дио мог животног пута и неизоставан дио историје о којој пишем, али је ово прије свега прича о стварању Републике Српске, о институцијама које смо градили, о времену које нас је стављало пред тешке изборе. Када данас погледам уназад, највећом вриједношћу не сматрам функције које сам обављао, него повјерење које сам добијао од људи са којима сам радио.
Зато је и наслов ове књиге, у суштини, прича о повјерењу. Када данас погледам свој животни пут, све сам увјеренији да човјек ништа велико не може учинити сам. Ако у овој књизи има нечег вриједног, онда то није само моја прича. То је прича многих људи који су били уз мене – породице, сарадника, сабораца и пријатеља. Прије свега, захвалан сам својој породици. Она је била моје уточиште онда када су јавност и политика тражиле своје. Моји најближи су најбоље знали колико је одрицања, неизвјесности и непроспаваних ноћи стајало иза сваке функције и сваке одговорности коју сам прихватао. Без њихове љубави, стрпљења и разумијевања, не бих могао проћи пут којим сам ишао.
Захвалан сам и сарадницима са којима сам дијелио тежину важних одлука. Нисмо увијек мислили исто, али смо настојали да радимо најбоље што смо знали. Посебну захвалност дугујем саборцима и пријатељима који су били уз мене у најизазовнијим годинама. Њихова имена и дјела за мене представљају трајну обавезу да их се сјећам са поштовањем и захвалношћу.
Хвала и свима који су ме охрабривали да напишем ове мемоаре. Да није било њихове подршке, многе успомене би остале само у мом сјећању. Ако сам у животу стекао нешто трајне вриједности, онда су то повјерење људи, пријатељства и успомене које смо заједно стварали. На томе сам свима искрено и дубоко захвалан.
На самом крају, желим да кажем неколико ријечи онима који су млађи од нас. Вријеме о којем говорим у овој књизи за вас је историја, а за моју генерацију било је живот у којем је неизвјесност била свакодневица. Не очекујем да га доживите онако како смо га ми живјели, али бих волио да вас ова књига подстакне да тражите истину, да читате, упоређујете, размишљате и сами доносите закључке. Свака генерација има своја искушења. Нашој су припали рат, велике промјене и стварање институција Републике Српске, а вашој неки другачији, али нимало мање важни изазови.
Чувајте оно што су вам оставили ваши родитељи, дједови и прадједови. Чувајте свој језик, своје писмо, своју вјеру, своју породицу и свој завичај. Не зато што вас прошлост треба заробити, него зато што човјек без коријена тешко може знати куда иде. Функције пролазе, моћ је привремена, али човјеково име, његов образ, дата ријеч и дјела остају. Све што сам желио било је да оставим искрен запис једног времена и једног животног пута. Ако ова књига подстакне бар једног читаоца да се замисли над временом које смо проживјели и над људима који су га обиљежили и у њима остави макар једну искрену мисао или подстакне једно ново разумијевање, за мене ће то бити највеће признање.
Нека Бог чува Републику Српску, наш Соколац и Романију, српски православни народ и све људе добре воље.“
