Узгој кромпира и стоке за бројне породице на подручју Романије није само извор прихода већ и начин живота. Примјери младих пољопривредника показују да се од рада на властитој земљи може живјети, али и да су за останак људи на селу неопходни породична слога, механизација и сигуран пласман производа.
Општине Рогатица и Соколац успјеле су да сачувају значајан број сеоских домаћинстава и пољопривредних произвођача који су одлучили да остану на својим имањима. Међу њима је све више млађих људи који настављају породичну традицију и постепено постају успјешни сеоски домаћини.
На овом подручју заступљени су узгој оваца, крава, коза и коња, али је највећи број произвођача препознатљив по чувеном боричком кромпиру, чији су квалитет и укус одавно познати широм регије.
На земљи прадједова производе до 350 тона кромпира
Никола Мотика из села Шетићи, са подручја Борика код Рогатице, одлучио је да своју егзистенцију гради на земљи прадједова, производећи борички кромпир.
Његова породица овим послом озбиљније се бави већ двије деценије. Сваке године засију око 14 хектара земље, а остварени род креће се између 300 и 350 тона кромпира.
– Сви смо укључени када дођу сјетва и берба. Остале послове најчешће обављамо ја, брат, отац и стриц – каже Мотика.
Он истиче да младом човјеку није лако да започне озбиљну пољопривредну производњу уколико нема наслијеђено имање, одговарајућу механизацију и поуздане пословне партнере.
Ипак, када се посао развија постепено и када у њему учествује цијела породица, пољопривреда може да обезбиједи пристојан живот и останак на селу.
Породица је најважнија снага домаћинства
Производњом боричког кромпира и узгојем оваца бави се и породица Миљане Храшуме из Рогатице.
У овом домаћинству послови се обављају заједнички, а у производњу су укључене различите генерације.
– Све је породично. Сви смо ту на окупу – синови, њихове супруге, дјеца, свекар и свекрва. Сви заједно радимо – истиче Миљана.
Управо оваква домаћинства показују да је породица и даље један од најважнијих ослонаца развоја села. Подјела послова и међусобна помоћ посебно су значајне током сјетве, жетве, бербе и припреме хране за стоку.
Арапски коњи на романијским пашњацима
Да останак на селу пружа различите могућности показује и примјер Дамјана Бојата, који се бави узгојем и дресуром коња арапске пасмине.
У свом власништву има три арапска коња, намијењена првенствено за коњичке трке, али и за изложбе и друге манифестације.
– То су тркачки коњи које користимо за трке, сајмове и изложбе. Остварили смо бројне побједе, а и када нисмо побјеђивали, најчешће смо били међу пласиранима – наводи Бојат.
Посебно издваја кобилу стару девет година, која је учествовала на више од двадесет трка и готово увијек остваривала запажене резултате.
Узгој коња, поред љубави према животињама, захтијева свакодневну бригу, стрпљење и значајна улагања, али може бити и важан дио туристичке и спортске понуде романијског краја.
Фарма од 150 коза
Међу успјешним сточарима је и Спасоје Чамур из Источног Сарајева, који посједује фарму са око 150 коза алпске пасмине. Иако је по занимању правник, одлучио је да се посвети козарству и производњи здраве хране.
Највеће интересовање купаца влада за сирово козје млијеко, али добар пласман имају и сир, сурутка, јарићи и грла намијењена за даљи приплод.
– Људи највише траже сирово млијеко. Након њега долазе козји сир и сурутка, а тражени су и јарићи, козе за приплод, па чак и стајско ђубриво. Практично све што се произведе на фарми има своје тржиште – објашњава Чамур.
Његов примјер показује да добро организована сточарска производња може бити одржива, посебно када произвођач има разноврсну понуду и директан контакт са купцима.
Има ли село будућност?
Примјери пољопривредника са подручја Рогатице, Сокоца и Источног Сарајева показују да село и даље има велики потенцијал. На властитој земљи могуће је производити здраву и квалитетну храну, обезбиједити приход и створити услове за живот цијеле породице.
Ипак, за масовнији повратак младих неопходни су повољнији услови за набавку механизације, лакши приступ подстицајима, сигурнији откуп и боља инфраструктура у руралним подручјима.
Остаје питање да ли долази вријеме у којем ће млади поново препознати село као мјесто у којем могу да оснују породицу, развијају посао и достојанствено живе од свога рада.
Искуства ових домаћина показују да је то могуће – када постоје знање, упорност, породична подршка и тржиште за произведену храну.
