Сви ми волимо да говоримо да смо грешни, а неки чак воле да говоре како су они велики грешници. Тешко им је да прихвате то да су обични, мали грешници. Дакле, ако је грешник, онда мора бити велики, то је минимум. Минимум велики грешник! Добро, то је веома поетично. Стога, ако ти приђе некада така грешник, „велики грешник“, можеш му пљунути у лице и ударити га по десном образу. Истог тренутка ћеш видети какав је он „грешник“. Јер уколико би се човек заиста осећао као велики грешник, он би окренуо и други образ, јер зна да и не заслужује да се људи икако другачије односе према њему.
Пошто је фарисејство производ гордости, обично човек не примећује да га поседује. Зато је фарисејство могуће открити једино на тако бруталан начин: пљунути у лице и ударити по физиономији. Тек тада фарисејство открива себе. Оно одмах гмиже из душе, и човек почиње да говори: „Како имаш право да то чиниш?! Ко си ти уопште?!“ Ништаван, без икаквог права. Гунђање директно, фарисејско! И све одмах постаје извесно.
Не мора бити баш буквално овако, али свака сродна ситуација може открити ово у нама. Али није ни потребно напрезати се да би смо је открили, она постоји апсолутно у свакоме, без обзира на чин, образовање, стање, васпитање, узраст, пол. Зато и није потребно напрезати се, по дефиницији оно постоји у свакој особи, само су мера и степени фарисејства различити. Стога сваки човек треба да пази на себе и да се труди да живи тако да се ово фарисејство не пројављује.
(прот. Димитрије Смирнов)
