Скоро кроз село је деценијама, у водоводним цијевима, текла Геруша. Мјештани су то само нијемо посматрали у вријеме љетних врућина и припеке. Упрезали коње и волове и одлазили километрима по освјежење и воду. Многима те и друге муке горштачке додијале, па су паковали кофере, одлазили у свијет, остављали родитеље и жедно село.

Туговали су Сијерци за својом младошћу, надали су се да ће доћи вријеме када ће Геруша, та чувена вода свратити и у њихово село, али, текле су године, а жеђ је била све јача, мука сељачка све жешћа. У нади да ће стићи вода умирало се и радост новорођених је била све ријеђа. Старило је село, на прагу оронулих кућа, очеви и мајке, дочекивали су синове из даљине да им дођу о крсним славама. Тада су Сијерци били бучнији, али то је трајало кратко. Синови су одлазили у градове, а село наслоњено на погнута леђа стараца, остајало да живи са својим вјековним невољама.

И када су се и наде скоро погасиле, када се и најмање надало, у подножје Деветака 27.јуна 1997.године стиже радовање – вода, та драгоцјена течност која је у снове долазила.

Још 1989.године, Радиша Абазовић обијао је прагове одговорних, молио да се крене у изградњу водовода. И кренуло је, али стиже рат и стаде градња. Ваљало је бранити српско постојање, надати се да зло прође и да се поново приђе изградњи. Радиша остаде на бранику отаџбине, не дочека да види оно што смо ми доживјели, у петак 27.јуна уочи Видовдана, када су у његовим Сијерцима прослављали долазак воде…