Сваке године у мјесецу јануару и фебруару многим Сокочанима стижу поруке захвале са различитих страна свијета од Хравата који су 1993. године бјежећи пред војском Армије БиХ спас пронашли у хуманитарном центру Брезјак код Сокоца. Сукоб Армије БиХ и ХВО, односно Муслимана и Хрвата започео је половином 1992 године а ескалирао је почетком 1993. године. Сукоб је значио бјежање из домова десетине хиљада људи који су живјели у општинам Вареш, Кисељак, Травник, Зеница…

Како су муслимани све више нападали тако је једини излаз за хрватски народ било повлачење према Сокоцу, који је контролисала Војска Републике Српске. Милован Цицко Бјелица, актуелни начелник Сокоца, присећа се те 1993. године.

– На хиљаде хрватских цивила бјежало је пред налетом тзв. Армије БиХ. Спас су пронашли на локалитету Брезјак код Сокоца. Мате Бобан, тадашњи вођа Хрвата у БиХ, замолио је председника Радована Караџића да гарантује сигурност хрватским цивила који су бјежали. Караџић је то прихватио, и на локалитету Брезјек је направљен велики хуманитарни центар. Убрзио је почело да стиже на хиљаде цивила. Хрвати јесу били већина али је било и Муслимана и један дио Срба. Кроз Брезјак је за пар мјесеци прошло око 25.000 хрватских и муслиманских цивила, каже Бјелица.

Према његовим ријчима општина Соколац је одмах обавјестила УНХЦР, Црвени крст и све могуће међународне организације да је у Брезјаку направљен хуманитарни центар.

– Руководство општине Соколац је по наредби председника Караџића прихватло и смјештало избјеглице. Нисмо гледали да ли су то Хрвати или Муслимани. Обезбједили смо одмах воду и струју и полицију да чува Брезјак. Активирали смо и докторе из Дома здравља да буду на услузи људима који су стигли у како би имали 24 сата здравствену помоћ, истиче Бјелица.

Иако нису знали колики ће прилив људи бити то се промјенилио за пар дана кад је само у једној групи стигло 5000 избјеглих.

– Црвени крст и друге међународне организације су стигле у Брезјак. Допремљени су шатори. Градили су се објекти. Тај хумани однос Сокочана никада неће бити заборављен од људи који су били у Брезјаку тих мјесеци. У пружању помоћи поред општине Соколац укључила се и црква и тадашњи митрополит Николај који је црквеним везама обезбеђивао велике количине хране и средстав за хигијену., присјећа се Бјелица.

Оно што му је остало посебно у сјећању да за тих неколико мјесеци није било ниједног инцидента у Брезјаку иако су на једном мјесту нашло неколико хиљада Хрвата, Муслимана и Срба.

– Соколац је постао транзитно место за избјеглице у БиХ те 1993. Као резултат је дошла и изградња је дало за резултат да се овде изгради у прихватни центар који и данас има 50 објеката, истиче Бјелица.

Начелник Сокоца каже да су те 1993 године склопљена многобројна пријатељства између људи који су били у Брезјаку и грађана Сокоца.

– И данас се људи често чују. Сокочани примају поздрави са свих страна свијета. А оно што је посебно занимљиво јесте да су хравтски цивили из Брезјка отишли даље у Србију, па онда у треће земље. Оно што се не зна јесте и да је из Србије те године константно стизала помоћ за Брезјак. Тада страни моћници нису причали о снакцијама Србији, поручује Бјелица.

Иначе сукоб Хрвата и Муслимана у рату у БиХ је запаочео у другој половини 1992. године и трајао је до почетка 1994 године. Сукоб је окончан потписивањем Вашингтонског споразума у фебруару 1994. године када је Фрањо Туђман тадашњи предсједник Хрватске добиоп ултиматум од Америке да хрватска војска прекине са ратним активностима у БиХ или ће Хрватска добити санкције. Туђман је пристао и муслимани и Хрвати су престали са сукобима. То је значило да ће се заједно кренути против српског народа и Војске Републике Српске. Ово се обистинило 1995. године када су тзв Армија БиХ, ХВО и регуларна војска хрватске напали положаје Војске републике Српске у 13 западнокрајишких општина. Уз помоћ НАТО хрватско-муслинске снаге су у агресији на српске положаје побили више од 1600 цивила и протјерали преко 120.000 Срба са вјековних огњишта.