Романијски видар Јово Мијатовић, о ком је снимљен и филм давне 1968. године, помогао је хиљадама људи широм Југославије и света.
У матичним књигама у Рогатици је уписано да је рођен 1886. у селу Загајеви. Пошто у то време сва новорођенчад нису одмах уписивана у матичне књиге рођених, него некад и по неколико година касније. Претпоставља се да је живео и дуже од 100 година.
Рођен и одрастао између камена и неба, другујући са немаштином и дивљим зверима, Јово се још од малих ногу суочио са тешким животом људи, којима је, како кажу: „И Бог рекао лаку ноћ“.
Удаљени од попа и доктора; болнице и школе романијски видар, као и многа друга деца, са Романије – „Остао је слеп код очију“, те касније, када се замомчио и поостарио, научио је да чита и пише. Док су се други дечаци пењали по планини јурећи вукове и медведе, млади Јово сакупљао је траве помажући својој баби Станији, чувеној романијској видарки у њеном несвакидашњем послу.
Временом, учећи од своје бабе, а и од других људи који су познавали лековито биље, млади Јово Мијатовић постао је виђен видар и травар кога су познавали и призивали на све стране.
Упијао је Јово сваку реч од своје бабе: у ком делу Гласинца расту најбоље траве, када их треба брати, те како их сушити и чувати. Наравно, највећа тајна је била како их мешати и састављати рецепте за одређене болести.
Када је Јовина баба умрла, преузе Јово њен занат и клијентелу, углавном комшије и пријатеље са Ђедоваца и суседних села. Након извесног времена у село почеше стизати и они из града, а са њима поче Јово уместо кокоши и јаја да прима и новчане хонораре. Његова популарност и богатство су се брзо ширили, па он убрзо постаде надалеко чувен домаћин.
Приче о успешним лечењима чудотворца са Романије пређоше и границу Југославије. Најпре у Ђедовце почеше стизати наши мигранти, они који су у рудницима Америке зарадили богатство, али и изгубили своје здравље и младост. Потом, о томе поче писати инострана, с затим и наша штампа. Мало по мало, Јово Мијатовић постаде чувени „Травар са Романије“.
Долазили су на Јовин праг и познате светске личности, чак и неки амерички глумци, али и многи богаташи и светски политичари.
Служећи у аустроугарској војсци, као болничар, на Тиролу, Монтеграфу, Пешти и Бечу, виспрени горштак са Романије научио је још више, од онога што је знао о томе – како се људи лече лековитим биљем.
Људи притиснути невољама, без пара, удаљени од лекара, долазили су код Јове тражећи да им помогне. Он је то чинио, колико је знао и умео. А знао је много. Временом, бавећи се послом који је од једног броја људи оспораван, постао је својеврстан познавалац лековитог биља и признати народни лекар настављајући тако традицију познатих босанско-херцеговачких хећима (лекара).
Због тога је једно време имао и неприлика. Временом људи су схватили да лечење чајевима и мелемима не може шкодити, напротив, само користити.
Вештину лечења романијским травама Јово није пренео ни на једног од својих укућана, а имао је 16 деце. Због тога је своје рецепте описао у својој, познатој књизи.
Када је Јово 1986. године умро, односно на себе подигао руку, имао је година више него што се мислило. Уз асфалтну саобраћајницу која од Сокоца води према Рогатици, годинама је стајала табла која је указивала да је ту ,“Јовина станица“. Јово је успео да на светске карте уцрта Соколац.
Ни данас нико не зна зашто је скончао на тај начин, као они којима је живот окренуо леђа. У Озерковићима нико о томе не жели да прича. Тајну је однео са собом у гроб над којим је данас бронзани кип травара са Романије у природној величини, којег је Јово Мијатовић још за живота себи подигао.
