Пјесници су као пророци. Знају шта је било и шта ће бити. Упозоравају нас, покушавају спасити од искушења, а ми? Најчешће пречујемо њихове поруке и срљамо. Пјесници зато кад пјевају понекад и плачу. Иако знају много више од нас пјесници нису наметљиви. Ништа не траже, а све дају. Душу своју посебно. А душе имају као нико. У то смо се увјерили у Сокоцу 1997.године, на Петим видовдански пјеснички сусретима.
На своје ране заборавили. Наше нам видали стиховима, као мелемом, у живот нас враћали. Рјечима одгонили од нас зле чини, свеколике несреће и болештине. Бранили нас од нселоге и мржње. Од нас самих нас спашавали. Молили се Господу да помогне васцијелом српству да истраје, призивали оновремене јунаке и с надом гледали у садашње витезове. Изабрали пјесници Косово и Романију да нам, прво на том светом пољу душу оплемене, а да је потом на поносној гори ојачају.
Ми обични људи и кад хоћемо некоме да вјерујемо, оставимо мало сумње, али смо нашим пјесницима вјеровали потпуно. Као опчињени. И оном честитом Вучинићу уз његове и наше Црне Горе, и Ненадићу из Србије гдје како рече „нит се крава поји, нит се дете доји“, јер осјетили смо као и он сам а нисмо признали гласно – ни ми њему ни он нама, да ће и то бити па проћи и неко боље вријеме стићи у Србију. Вјеровали смо пјесницима са Романије – нашим дојучерашњим саборцима и нашим ратницима. А они у нас гледали и обраћали нам се као да смо ми пјесници и ратници. Ко није због тога заволио оба Миланка и Божа Ћившу и Момира, најмлаћег од њих Далибора и пјесника мајора Јевђевића. Као што памтимо ријечи отаца наших и ликове најдражих наших тако смо запамтили стихове и ликове Дејана Гутаља и Радослава Самарџије.
Увјерили се у мудрост жирија, јер се осјећала стрепња да се не омане, када је предсједник, пјесник Владимир Настић, у своје и у име друга два члана Радислава Ћивше и Недељка Бабића, саопштио да је прва награда на Петим видовданским пјесничким сусретима додијељена Радославу Самарџији. А он, иако побједник скроман. Као дјевојка из најбоље куће рече нам да се у својој збирци пјесама „Обраћање Богу“ молио за српски род, а нама само што сузе нису потекле. И ми се, Радославе молимо. Од сада ћемо још више.
А Настић о Србији, нашој рани и утјехи, говорио Бабић о Србима и о Сарајеву. Стегло нас нешто у души, али засвијетли божјом свјетлошћу „Романијска Лазарица“, па кад још запјева и дан данас лијепа ко Косовска дјевојка, Оливера Катарина ојача нам вјера у нас саме и секолики српски и православни род. А да ће Срба бити док је и свијета говорили су нам одреда сви пјесници. Ми смо тврдо вјеровали и вјерујемо.
Портал „Соколац-срце Романије“ доноси вам видео о Видовдану 1997.године и догађају који свједочи да су се на Гласинцу од памтивијека дочекивали најдражи и најугледнији гости.
Објављено у 35.броју Соколачких информативних новина (јул 1997.)
