Романије - Љубав побјеђује! 
Сваке године на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божијег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ.
Управо у овим моментима и 2025. године сишао је Благодатни огањ који из године у годину изнова сведочи Христово Васрксење и победу Живота над смрћу. Христос Васкрсе!
Велика субота је дан у који је, колико нам је познато, тело Господње боравило управо ту, у гробу, у Кувуклији. Дан који је свет провео „без Бога“, који је пострадао на крсту за опроштење грехова света. Тај дан је и један од могућих симболичких представа целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (отпадничког) повратка у таму и васкршње победе над победама: победе над смрћу и обнове човечанства Божијег.
Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово после погреба. Сада је то Кувуклија, капела Христовог гроба у храму Васкрсења у Јерусалиму.
Сваке године, у суботу пред православни Васкрс, када служи православни Првојерарх, у Кувуклији, на гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Благодатни огањ силази са неба, чудесно палећи свеће православног патријарха, а потом и осталих верника.
На Велику суботу, ходочасници, људи различитих националности и представници различитих цркава, долазе у храм Гроба Господњег и очекују посебан Божји благослов, силазак Благодатног огња. Од петка увече па надаље сва кандила у храму су угашена, а врата Кувуклије запечаћена.
Око два сата по подне поворка, коју предводи јерусалимски патријарх, стиже у Кувуклију. Патријарх се свлачи, остаје само у стихари и са тридесет и три свеће у рукама, колико је Спаситељ живео на земљи, улази у гроб.
Људи ишчекују чудо уз усрдну молитву. И одједном светлост осветљава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако се труди да од пламена ових свећа запали своју свећу.
За неколико минута цео храм је испуњен бело-плавкастим сјајем. Људи као да се купају у неупаљеној ватри која никога не гори. Сви се радују благодати која је сишла, осећајући невидљиво присуство Исуса Христа.
Свети огањ је почео да се јавља у олтару анђела, у огромној већини случајева у виду лука над улазом у сам гроб Господњи. Понекад је ватра јурила према пећини и чинило се да улази у њу час с једне, час с друге стране.
Да би се отклониле сумње у овај чудесни догађај, јављање светог огња одвија се под строгим и ревносним надзором грађанских власти.
„Све ватре у храму су угашени претходног дана, на Велики петак, а храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се детаљно прегледа, а затим се запечати улаз. Сам патријарх се прегледа од главе до пете да би се утврдило да ли има нечег запаљивог. Тек након тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и у њега пуштају патријарха да би задобили Благодатни огањ. После неког времена, после усрдне молитве, примивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали снопове свећа, излази и предаје ватру присутнима у храму, а цео храм је обасјан морем огња“, наводи се у белешци о званичним мерама које се предузимају.
О Благодатном огњу писали су још свети Григорије Ниски (4. вијек) и свети Јован Дамаскин (8. вијек), црквени историчар Јевсевије (4. вијек). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков и московски ходочасници из 16. вијека. Бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи…
Из описа бројних ходочасника сазнајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де Сент Иполит, ходочаснице из 19. века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ.
„Био је веома смршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ‘Овога пута благодат је већ била сишла на гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата… Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео. И да ме нису придржавали, пао бих!'“ наводи се у списима.
