Романије - Љубав побјеђује! 
„Појединости о Гаврилу Принципу о којима се до сада није знало“, гласи наслов првог од два текста о последњим данима Гаврила Принципа, српском студенту, члану „Младе Босне”, револуционару и учеснику у атентату на аустријског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију Хотек у Сарајеву 28. јуна 1914. године, након чега је отпочео Први светски рат.
Oбјављен је са насловом „У затвору је застајао дах“ и поднасловом „Болничар Гаврила Принципа о последњим данима сарајевског атентатора“, док је наставак у наредном броју пратио наслов „Терзин је био уз њега“ и наднаслов „Необјављено сведочанство о последњим данима Гаврила Принципа“.
„Наш читалац Александар Бајковић, новинар, разговарао је са Олжрихом Матјеком, човеком који је био болничар затвореника Гаврила Принципа у затвору у Терезину“, наводи се у првом тексту. Матејка је био један од људи који је сведочио последњим затворским данима и болести Гаврила Принципа, али и један од оних који га је последњи видео живог и разговарао са њим.
Ову потресну причу, како је тада најављен серијал, из бројева НИН-ове архиве 581 (25. фебруар 1961) и 582 (4. март 1961) преносимо у целости.
Последњи дани Гаврила Принципа
Тек што је аутомобил стао пред зграду број 67 на вратима се појавно постарији човек. Придржавао је шешир да му га ветар не однесе и брзо ме увео у кућу.
„Сигурно долазите у вези с мојим писмом“, упита Матјека.
„Да, новинар сам из Београда.“
„Дошли сте чак из Југославије да разговарате са мном?
„Познавали сте Гаврила Принципа?“
Био сам колико нестрпљив толико и знатижељан. Срео сам можда јединог данас живог човека који је био уз Гаврила Принципа за време његових последњих тренутака.
„Забога, седнимо. Причаћу Вам о њему. Огрејте се најпре“. Стари Матјека ми је понудио столицу.
Скривени заробљеник
Било је то једног јутра крајем 1916. или почетком 1917. године, баш у време кад сам био пребачен као лекарски помоћник из затвора у болницу и додељен доктору Левиту. Имена му се не сећам јер смо га сви познавали само као доктора Левита. Био је главни лекар у гарнизоној или како смо је ми звали, државној болници.
Носио је чин резервног пуковника аустроугарске војске. Уживао је велики углед и био ауторитет за све особље у болници. На његов позив да дођем у његову канцеларију одмах сам се одазвао. Рече ми „Матјека, спреми лекарску торбу. Посетићемо затвор“.
„Наређење сам одмах извршио и ускоро кренусмо према затворској згради која је од гарнизонске болнице била удаљена на двадесетак минута хода.
Затвор је у ствари био стара тврђава са великим бројем ћелија. Неке су биле толико мале да је у њих једва могао да се смести кревет.
Доктор Левит је обишао све ћелије. У њима су се налазили углавном осуђеници на више година робије због разних дела кажњивих по аустроугарским законима. Као сад се сећам да је један Чех осуђен на пет година робије због тога што је просуо вино по слици Фрање Јосифа, а други што је царев портрет поцепао на ситне комадиће.
Међу затвореницима нисмо пронашли ниједног тежег болесника. Због тога сам се питао зашто је доктор Левит предузео овај преглед. Каснији развој догађаја дао је одговор на моје питање. Наиме, обишавши све ћелије доктор Левит се обратио управтику затвора, аустроугарском високом фунционеру, речима: „Имате ли још кога затвореника?“
„Не!“, уследио је категоричан одговор.
Левит је још једном упитао управника фиксирајући та у очи: „Господине, поново Вас питам имате ли још коју ћелију коју нисам обишао?“
На моје изненађење управник ја најпре без речи потврдио главом а затим нас повео холником према једној осамљеној ћелији. Пред њом је стајао војник с пушком преко рамена. Управник извади један кључ из џепа и отвори врата. Ушли смо за њим у неку врсту малог предсобља које су од ћелије делила још једна врата с малим прозорчетом окованим решеткама. Управник је отворио и та врата па остао на њима с корбачем у једној и пиштољем у другој руци. Поред њега прогурали смо се у ћелију.
Био нам је потребан скоро читав минут док смо се привикли на помрчину. У просторију је светло улазило кроз мали отвор који су гвоздене шипке чиниле још мањим. Кад су нам се очи привикле на таму опазисмо једног човека. Рекох човека, а боље би било да сам казао живи леш. Затвореник, који је дотле седео на кревету, у ствари дрвеним ногарама са даском преко њих, полако је устао и упитно погледао доктора и мене. На управника није обраћао пажњу.
Левит му приђе, благо га потапша по рамену и упита на чешком језику: „Шта је с Вама, господине? Није вам добро?“
Ословљењи је на себи имао штрафтасте затвореничке панталоне и придржавао их руком. Исти такав му је био капут на коме је један рукав висио празан.
„Није, значи, имао једну руку“, рекох узбуђен причом мог домаћина.
„Не, била му је до лакта одсечена“.
„Сећате ли се: десна или лева?“, упитах затим.
За тренутак Матјека затвори очи па рече: „Лева, лева!“
„Молим Вас, присетите се још једном, колико је мени познато по ономе што сам досада чуо и читао, Гаврилу Принципу су ампутирали десну руку.“
Поново се мој саговорник замислио.
„Кад Вам кажем, леву. Десном је придржавао панталоне.“
Нисам више хтео да инсистирам на овом детаљу. Али, први пут откако је Матјека почео да прича о обиласку болнице назвао сам затвореника Гаврилом Принцилом. Скренух на то Матјеки пажњу. Одговорио ми је: „Касније ћу Вам испричати како сам сазнао да је затвореник у ствари Гаврило Принцип. Говорим Вам онако како ту ствари хронолошки текле. Дакле, кад га је доктор Левит ословио затвореник се мало насмешио. Ноге су му подрхтавале. Био је потпуно исцрпљен, измучен. А очи – њих никад нећу заборавити. Као да је сав био у очима. Поглед му је, насупрот ломном телу, био жив, бистар и нада све благ. На Левитово питање како се осећа одговорио је: „Болестан сам. Није ми добро“.
Доктор га поведе до кревета и полако положи на даску а мени рече да му измерим температуру. Док сам болеснику стављао термометар под пазух осетих да има високу температуру. Затим сам се у то уверио. Жива на термометру подигла се на 40 степени.
Преглед је кратко трајао.
Доктор ме погледа, приђе ми и тихо рече: „Туберкулоза са упалом и гнојењем“. Затим се поново обрати болеснику: „Болничар ће Вам дати неке прашкове. Узимајте их а ја ћу Вас прекосутра поново посетити. А чиме се покривате, где су Вам ћебад?“
Болесник се на ово тужно осмехну и рече: „Имам само једно ћебе. Добијам га касно увече. Изјутра, чим сване, одузимају ми га“.
Доктор Левит на ово нешто промрмља. Колико сам разумео била је то псовка на рачун затвореничког режима.
Управник, још на улазу, љутито је лупкао корбачем по чизми.
„А сада да видимо руку“, поново се обрати лекар затворенику.
Дуго је Левит загледао рану на патрљку. Она се такође гнојила…
Прекидох Матјеку: „Да ли сте питали болесника кад је и како изгубио руку?“
„Не“, одговорио је, али се видело да је ампутирана. Касније, после више од годину дана болесник ми је о томе сам нешто испричао али смо Левит и ја о тој чињеници разговарали чим смо напустили затворску зграду.
Наш разговор смо прекинули за извесно време. Домаћица је донела кобасице пуњене чварцима. Рече да је то чешки специјалитет. Кад смо појели, гостољубиви домаћин настави са својом причом.
Пошто смо се нашли ван зидина затвора Левит ми рече: „То је сигурно онај Принцип који је убио престолонаследника Фердинанда“.
Иако сам у то већ био убеђен ипак упитах: „По чему то закључујете?“
„Пре свега, управник затвора није хтео да нам покаже болесника јер постоји одлука да се држи у тајности место где се налази Принцип. Друго, онако измрцварен човек може бити само неко од сарајевских атентатора. Треће, рука му је ампутирана због тога што су кости сагњиле а до тога је дошло услед батинања. Коначно, иако добро говори чешки, болесн има српски нагласак.“
Мој разговор са Левитом о болгенику трајао је све до доласка у градску болницу.
Наредна два дана, до поновне посете Принципу, размишљао сам о поступцима Левита. Убеђен сам да је он научио да се Принцип налази у затвору и хтео да му помогне. Друкчије не могу протумачити његово инсистирање приликом прве посете да му управник каже има ли још једног затвореника.
Наредне посете
Приликом друге посете затвору дошло је до репризе процедуре уласка у ћелију Гаврила Принципа. Управник је опет лично откључао врата и наоружан остао на улзу. Иза њега је стајао стражар, а кораци другог одзвањали су по плочнику са спољне стране затвора. Чували су човека који више није успевао да се држи на ногама. Ни поглед му није могао да побегне кроз узан, гвожђем окован прозор. Сунце, небо или макар трачак светла затвореник одавно није видео.
Доктор Левит му је пришао.
„Шта, не можете данас више ни да устанете?“, рече.
Болесник је ћутао.
„Свуците се“.
Брижно су звучале лекареве речи док је помагао болеснику да скине капут и кошуљу. Принцип је од додира зајечао.
Овом приликом преглед је трајао много дуже. Левит ја потврдио ранију дијагнозу. Затим рече: „Неопходно је вршити дренажу. Знате ли шта то значи?“
Поново се облачећи, Принцип потврди главом. За то време ја сам спремао инструменте а лекар је поставио још неколико питања пацијенту. Принцип је само на нека одговарао. Мислим да се устручавао пред управником затвора, плашећи се да не направи нама неку тешкоћу.
Кад смо већ били близу излаза десило се нешто што је потврдило моје претпоставке да је затвореник Гаврило Принцип. Иака, смо били далеко, могли смо чути глас стражара.
„Гаврило!“, повикао је.
„Да, презивам се Принцип“, уследио је тих али разговгтан одговор.
С тим у вези треба да објасним један пропис у аустроугарским затворима. Свака два сата стражари испред ћелија тешких затвореника имали су наређење да кроз прозорче на вратима прозову осуђеника по имену. Овај је морао да устане с кревета, приђе отвору и потврди да је чуо своје име и да наведе презиме. Кад смо Левит и ја напуштали затвор, била су, изгледа, истекла два сата и стражар је поступио по наређењу.
„Значи, да ни тешки болесници као Принцип нису били поштеђени те уредбе?“, упитах. .
„Нису“, одговори Матјека и настави:
Приликом трећг посете Левит је Приципу извршио дренажу. Са сваке стране леђа у висини лопатица завукао је пацијту у плућа по једну гумену цев кроз коју је отицао гној. Принцип је све ово подносио без речи. Чак се смешио. Рекао је: „Ваљда ће сада бити боље?“.
ТемпЕратура се још кретаЛа око 40 степени. Питао сам се како може да издржи човек који није тежио више од четрдесетак килограма, а можда ни толико. Живот му се одржавао још само у очима. Посла обављеног посла напустили смо ћелију.
Левит се обрати управнику: „Затвореник мора бити пребачен у болницу због даље дренаже“.
„Немогуће“, одвратио је оштро управник.
„Он ће бити упућен у болницу, господине управниче. Ја нисам у стању да га лечим у овим условима. На даскама, без ћебади, са цевима у плућима. Уосталом, имам право да наредим да се Принцип лечи у болници“.
Глас доктора Левита није трпео приговор. Управник де слегнуо раменима и без примедбе нас одвео до излаза. На улици Левит ми рече: „Моје компентенције ми не дозвољавају наређивање управнику затвора. Ако ме тужи могао бих да одговарам“.
Терзин је био уз њега
Од тада су прошла три дана. Болесник се није појављивао. Кад сам већ помишљао да кажем Левиту да поново одемо у затвор, опазих шест војника до зуба наоружаних, како доводе Гаврила Принципа. Као пијан заносио се међу стражарима. А како и не би. С високом температуром, гуменим цревима у плућима, изнемогао, измучен, гладан. Колико је овај призор био жалостан, толико је био и комичан. Један међу лакшим болесницима који су обично стајали на прозорима болнице и посматрали улицу, довикну стражарима:
„Мало вас је. Зашто нисте целу чету повели?“
Подсмех је пратио чудну поворку све до операционе сале, где смо Левит и ја очекивали Принципа. И на болесниковим уснама титрао је осмех…
Прекинуо сам Матјеку: „Шест војника! Ваљда нису очекивали да ће побећи“.
„Ех! Пруска педантерија! А свакако, још више од тога, намера да употребе сва средства да би уништили човека који се дрзнуо да убије престолонаследника, да му униште дух што су већ две-три године узалуд покушавали“.
Требало је само да видите како је Принцип игнорисао своје мучитеље. Стоички је подносио муке, болест и понижавања. То је затворске власти доводило до беса.
„А затим, шта је било?“
Матјека се и сам насмејао. Војници из пратње нагураше се у операциону салу. Распоредили су се по целој просторији. Левита је то разбеснело.
„Напоље!“, издера се на војнике, „Неће да побегне“.
Ипак је морао једног да остави у сали. Тај је био присутан за све време док смо Принципу вршили дренажу. Левит му је додао још четири гумене цеви. У плућима младог човека сада се налазило шест црева кроз које је текао гној. Превили смо му и руку која никако да зацели.
„Да ли сте разговарали с Принципом?“
Како да не. Али разговор се водио о обичним стварима. Ни овом приликом није хтео дуго да говори. Упитао сам га како се осећа,
„Како се човек може осећати у затвору“, одговорио је.
Рекао сам нешто о скором свршетку рата пошто су се, по Аустроугарску монархију, у последње време ствари рђаво развијале. Додао сам да је касно кад би се рат већ данас завршио. Овим сам мислио на последице и све недаће које је рат дотада донео. Принцип је одговорно: „Да, то је тачно“. А затим, сетно гледајући негде у даљину, као да се пребацио у своју домовину, додао је: „Макар није све било узалуд“.
Доктор Левит му је у знак одобравања климнуо главом и додао: „Имате ли бар довољно хране?“
„То се види и по мени!“
„Уредићемо и то“, одврати Левит.
Принцип га је погледао не разумевајући шта је доктор хтео да каже. Ни ја нисам схватио. Касније се ни то објаснило.
Мало затим војници су упали у собу и окружили Принципа. Одвели су га у затвор. Питао сам се да ли ће бити у стању да још једном препешачи раздаљину од затвора до болнице. Успео је. И не само овом приликом. У пратњи војника дошао је још два пута. Приликом последње посете, док сам му помагао да сиђе с операционог стола, шапнуо ми је на уво: „Штета што не могу бити с Вама у друштву. Види се да сте пријатељ“.
После измене цеви у плућима и превијања руке једва је успео да стане међу војнике и да се одржи на ногама. Левит, који је најбоље знао како се болест погоршава, рекао је једном од војника: „Идући пут болесника ћете донети на носилима. Никако га не смете спроводити“.
Заиста, после два дана тако су учинили, али мере предострожности се нису смањиле. Једном руком сваки војник је држао носила а у слободној пушку. Кад су га унели у операциону салу упитао сам га: „Како си?“
„Осећам се јако слабо“, одговорио је.
„Туку ли те у затвору?“
Уместо одговора показао је на одсечену руку и додао да више не може ни да једе.
Било ми је тешко. Гледао сам пред собом човека који полако али неумитно нестаје, човека коме смо се сви у болници дивили.
Последњи покушаји да се Принцип спасе
Матјека застаде. Боре на лицу му се још више продубише кад рече: „Последњи покушај да помогне Гаврилу Принципу“. Левит је учинио одлуком да се болеснику даје дијетална храна.
„Дијетална храна у затвору. Како је то могуће?“, приметих.
„Знао сам да ћете поставити такво питање“, настави Матјека. „Као што видите, управник затвора, уместо да Принципа пребаци у болницу, слао га је на лечење под стражом. Левит је у прописивању дијеталне хране видео једину могућност да Принципа задржи у болници. Наравно, дијеталне хране нема у затвору. Био је то вешт потез доктора Левита.“
„Да ли је успео?“
„Јесте. Већ сутрадан Принцип је остао у болници“.
„Кад је то било? Можете ли се сетити?“
„Како да не. Маја 1918. године.“
Тада се већ наслућивао крај рата. Дисциплина у војсци била је сасвим попустила, па смо могли Принципу да пружимо све могуће удобности, уколико се то може рећи за болницу. Левит га је сместио у пространу, зрачну собу у приземљу зграде. Сада га је чувао само један стражар. На вратима су војници изрезали отвор кроз који су с времена на време посматрали болесника. Већ првог дана боравка Принциповог у болници приметио сам да је стражар као у затвору свака два сата прозивао болесника и овај се морао одазвати. Скренуо сам пажњу Левиту на ту околност. Не знам шта је он учинио, али после два: дана поменута наредба је била укинута.
Особље болнице сачињавали су претежно Чеси. И они су тада знали да је човек пред чијим вратима стоји стражар Гаврило Принцип. Сви су му помагали на неки начин. Кувари и куварице болнице слали су му у собу најбоља јела. На жалост, он их је остављао у већини случајева недирнута. Видело се да је све узалуд. Левит је после сваког обиласка Принципа имао забринут израз лица. Говорио ми је: „Матјека, све је касно“. Принцип је тада био готово непокретан. С дворишне стране његове собе ни стражара више није било. Остао је само онај пред вратима. Утеха ми је била једино у томе да што чешће обиђем болесника у чијој соби је непрестано било цвећа.
„Цвећа!“, зачудих се.
„Да, много цвећа. Сваковрсног. Непозната лица убацивала су га у собу кроз дворишни прозор. Непозната утолико јер су се ноћу привлачила под прозор Принципове собе и своју љубав изражавала ружом, каранфилом или букетом пољског цвећа, а позната јер се знало да су то Чеси, особље болнице“.
„Како сте га лечили у том периоду?“
„Исто као и раније. Још су из леђа болесника штрчале гумене цеви. Гној и вода су отицали кроз њих. Не само гној и вода. И живот. Рана на руци се такође није поправљала. Левит је у то време све чешће и дуже боравио у соби младог револуционара који је постао говорљивији него раније.
Приликом једне посете причао ми је о импутираној руци: „Ову руку сам изгубио због тога што су ме тукла“, рекао је. Иначе је више волео да се распитује него да сам прича. Интересовао се за стање на фронтовима. Некако у то време аустроугарска војска је претрпела тежак пораз на италијанском фронту. Кад смо то саопштили Принципу радовао се као дете. Смејао се и рекао: „Ето, десиће се баш онако као што сам желео“. Затим се мало замислио, погледао ме и додао: „Да се према мени овако лепо поступало годину дана раније, дочекао бих крај рата и још јелном видео своју домовину. А она је лепа, веома лепа“.
Левит га је тешио: „Видећете Ви поново свој крај“.
„Не, докторе. Свестан сам тежине своје болести“.
Поглед му се замаглио кад рече: „Био сам сиромашан, али здрав. Оно што сам у последње време доживео нико не бих могао да поднесем“. Одједном се насмешио и упитао: „Ко кува онако укусна јела?“ Одговорих: „Једна Чехиња“.
„Хвала јој“, насмеја се и одмах постави ново питање: „Како изгледа Терезин? Која је народност у њему најбројнија?“
Објаснио сам му да је то чешко место, окупирано као и његова отаџбина.
„Ускоро ћете бити слободни“, одврати. „И моја земља, моја Босна и њени уснули сокаци“.
Левит га у току разговора понуди да нешто поједе, пружајући му тањир са месом. Одбио је. Уместо шницле дохватио је комад цвибока, тврдог војничког хлеба и полако га грицкао. Интересантно је да је волео цвибок и могао је да га жваће јер је до последњег дана имао снажне, здраве зубе. Кад сам га питао зашто претпоставља цвибок месу, одговорио је да нема апетита, а за тврди војнички хлеб није потребно бити гладан.
„Знате Ви“, рече затим, „које сам јело највише волео код куће?“
„Ваљда какав домаћи специјалитет“.
„Печену гуску. То ми је као детету, а и касније била највећа посластица“.
Затим ми је причао која се јела највише једу у Босни и Србији.
Кад смо напустили собу Левит рече: „Прави јунак“.
Последњи сусрет
Говорио сам са Гаврилом Принципом последњи пут 23. маја 1918. И овом приликом смо разговарали о скором завршетку рата, Био је расположенији него иначе. У једном тренутку се нашалио: „Ко ли је сада у мојој ћелији?“ Мислио је на самицу у тврђави.
Разговарали смо још извесно време, а затим сам га напустио не слутећи да је то наш последњи сусрет.
У канцеларији болнице очекивало ме је наређење да се одмах јавим у гарнизони војни затвор на издржавање остатка казне због покушаја дезертерства. Требало је да издржим 113 дана затвора. Видите ли пруску педантност. Аустроугарска монархија није могла да пропадне, а да ја не издржам казну. Шта сам могао, отишао сам.
После поменутих 113 дана вратили су ме у болницу, где је стручно особље било још потребније него раније. Рањеници и болеснице пристизали су са свих страна.
Одмах сам потражио Левита. Угледавши ме рече: „Гаврило Принцип је умро“.
Иако сам то очекивао, вест ме је погодила. Левит додаде: „Требало је то да видите. Терезин је славио његову смрт. Кад су власти биле обавештене да се угасио живот Гаврила Принципа, издале су наредбу да се цело место искити заставама. Славили у дан кад је нестало ’великог злочинца’“.
Рекавши ово, Левит је гневно махнуо руком.
„Не знамо ни где је сахрањен. Начуо сам да почива на неком месту где се људи много крећу“, додаде.
„Шта је тиме хтео да каже?“, упитах Матјеку.
Није ми било јасно. Левит је претпостављао да се ради о неком парку или тргу. Можда и о некој касарни.
Мој домаћин је заћутао. Извесно време је владала тишина. Чуло се само пуцкетање ватре у пећи. Погледао сам на сат. Још мало па поноћ, Матјека примети: „Пуних седам часова причамо“.
„Било је интересантно, али је време да кренемо“, рекох.
Домаћин устаде. Изиђосмо.
Срдачно смо се поздрављали кад ми паде на ум још једно питање: „Шта је било са доктором Левитом?“
„Ох, да! Видео сам га после рата два пута… Први пут 1919, године у Прагу. Раз-говарали смо. Радио је као лекар. После тога сам се запослио код чехословачких државних Железница и настанио у Живицама, где сам до пензије био шеф станице“.
„А други пут?“
Трудио сам се да надјачам ветар.
„Поново у прагу 1939. године. Нацисти су већ били окупирали Чехословачку. Левита сам срео на Вацлавским намјестима, Није се био много изменио. На девој страни груди носио је велику шестокраку јеврејску звезду. За руку је водио шестогодишњег дечака, коме се такође на прсима истицала шестокрака звезда. Упутио сам се к њима. Кад ме је Левит препознао, дао је знак руком да му не прилазим. Није хтео да због њега имам неприлика. Јер, знате и сами, сусрет са Јеврејином у то време могао је бити опасан. Док сам се прибрао Левит је нестао“.
