Слава и част насљеднику косовског Видовдана!
„Осјећам сву тегобу положаја у коме се налазимо. Биједно је наше стање. Дух је окован у окове опште воље. Све што је било велико и свето, право и истинито, све је умукло.“
Ово је једна од посљедњих мисли Богдана Жерајића, подијељена у разговору са пријатељима, јуна 1910. године, непосредно пред лично жртвовање.
Осјећај беспомоћности, потонулост у душевно очајање, народна разједињеност и удворништво најгорих, поробљеност баштине на којој поштење ујармљено тегли… То је слика Босне и Херцеговине након анексије (отимачине правним насиљем) од стране Аустро-Угарске, октобра 1908. године.
Као да се ништа није измјенило, осим вијека превршеног геноцидима над Србима, и у 2020. години живимо исте тегобе – сигуран сам још и горе. Државна добра су грубо опљачкана или у јагми, народ у расулу, биједи и исељеништву, ратни злочинци и силеџије на слободи, пристојност и обзир сатјерани међу приватне зидове, бахатост и непризорност начелствују државом.
У таквој Босни и Херцеговини биљежимо 110 година од мученичке кончине, апостола слободе, Богдана Жерајића.
У кога би данас пуцао херцеговачки Прометеј са понуђене три мете – у хашког праведника Насера Орића док билдује крваве груди насред Босне сребрне, у прекодринске своднике народних мука што од избора до афера изграде четири америчке виле на `класју нашем испод голих брда`, или би опет задњи метак испалио у своје бескомпромисно чело, само сада насред родног Невесиња, колијевке лава, што му пусто оста од грабежи шакала и лисице.
Бијес је наш, Богданова слава!
Знам, сасвим видим да је он вјечно величанствен – Богом дан, како му име вели, а његови идеали су погажени. У Невесиње ми се долази још због њега и оних што га жртвом и чашћу наслиједише. Умјесто на хаџ лакше ми свратити на лозу и кафу поред Жерајићeве свете главе, уздигнуте на постаменту слободе, а обрасле у никоговића тврду ледину. Јер одавно је занемоћала рука што око ње коров плијеви. Наша Десанка је стиховима жаловала што арнаутска рука тријеби траву око косовске Грачанице, ми ево јадикујемо што у Невесињу нема српске бијеле руке да почупа дивљину око Жерајићеве главе.
`Богдан Жерајић је испалио пет метака у генерала Варешанина и један себи у главу, да „одмах умре“. Тиме је показао будућим атентаторима да морају бити спремни на свесну жртву, што ће их сврстати у косовске легенде.`, каже се у једној студији о Принципу, објављеној поводом сто година од Видовданског атентата.
И заиста, Принцип је кроз Жерајића нашао стазу до Косовског пантеона у небеском перивоју.
Наводно је Принцип саопштио својој симпатији: „Јелена, ја обожавам Богдана Жерајића. Често одем у ноћи на његов гроб, љубим његову крстачу и земљу под којом почива. На његовом гробу често ме у мислима и зора затекне… Волио бих, Јелена, да и ја постанем онакав херој више него ли стотину живота.“
