Прије рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Нијемци и уништили све. Овај је афоризам, прије 60 година, написао чувени Брана Црнчевић, изругујући се тадашњој власти и владајућем наративу.
Данас, у Републици Српској, те ријечи звуче као најсвјежија вест, уз малу “исправку”: нису Нијемци, него СНСД.
Било би сулудо тврдити да је 2006. године, кад је на власт засјео Милорад Додик, или 2018, када је Владу преузео Радован Вишковић, све било красно и бајно.
Али, да не пребројавамо шта је Република Српска имала тада, па да видимо шта има сад. И шта нема.
Од јуче Српска нема предсједника Републике.
Нема ни Владу, јер је Вишковић поднио оставку.
Нема ни мандатара, јер нема предсједника који, по Уставу, именује мандатара.
Сједница Народне скупштине се помпезно најављује, али … још заказана није, а кад ће не зна се.
Уз власт, за једну државу, или “државу”, неопходни су, кажу учени људи, још и територија и становништво.
Територија РС је девастирана, закоровљена, запуштена и местимично озбиљно загађена.
Становништво је очајно, осиромашено и обезнађено. Рапидно стари и изумире.
Пензионера је све више и хране се у јавним кухињама.
Дјеце је све мање, али у јавним вртићима нема довољно мјеста за њих. Власт је добро израчунала да им је исплативије чекати да млади родитељи, све са дјецом, отперјају у иностранство, него градити вртиће који ће, колико сутра, зврљати празни.
А привреда? Чак и највећи патриоти признају да се од љубави према отаџбини не може живјети – осим ако си политичар на власти.
Од привреде, оне “државне”, остале су само фронцле. Жељезница је пропала и није се реструктурирала, али ће грађани у наредних 30 година враћати 100 милиона КМ кредита узетог за ту намјену.
“Шуме РС” су одавно зреле за стечај: минус је већи од имовине предузећа. Плате касне, гладне дрвосјече штрајкују и узимају доручак на теку.
Сијечеш народну шуму, па је продајеш – како је могуће да од тога нема добити? Има добити, наравно. Шта мислите од чега живе партије на власти и од чега имовина политичара и тајкуна расте као квасац?
У минусу је и “Електропривреда РС”. И ту се, напросто, нема шта додати.
И док се широке народне масе забављају Вишковићевим провалама и нагађањима ко ће га наслиједити, ваља се присјетити још једног Црнчевићевог афоризма: “Склоните се, долази будућност!”
