Када неко ко иза себе има огромну медијску машинерију, неисцрпне финансијске ресурсе, страначку војску запослених по јавним институтицијама и предузећима, плус скоро 20 година непрестаног учешћа у власти, побиједи за пар процената оног који од наведеног нема ништа, тешко да постоји разлог за славље.
То се најбоље могло видјети приликом првог званичног обраћања лидера СНСД Милорада Додика након завршетка пријевремених избора за новог предсједника Српске и проглашења Синише Карана побједником.
Смркнуте фаце, замишљени погледи који се губе у даљини и израз лица Додикових пратиоца на бини, да се није знао разлог окупљања, више су подсјећали на неку тешку кризну ситуацију или комеморативни скуп, него окупљање слављеника чији је кандидат управо побиједио на изборима.
И заиста, разлога за бригу у СНСД од недјеље је много више него за славље. Да не би Добоја и Зворника, гдје се већ годинама традиционално „намиче“ гласова онолико колико зафали у остатку Српске, до прије пар мјесеци потпуни политички анонимус Бранко Блануша био би нови предсједник Републике.
Што је за СНСД можда и најгоре, трендови с ових избора никако им не иду у прилог. Осим Бањалуке и Бијељине, два највећа града у Републици Српској гдје већ дуго не могу ни да се приближе изборној побједи, пад популарности те странке више је него уочљив у Приједору, Требињу, као и још неким већим градовима и општинама у којима су годинама суверено држали власт.
Ако не направе неку већу глупост или се опет смртно не заваде, што уопште није искључено, на изборима сљедеће године опозиција ће по први пут у посљедње двије деценије бити озбиљан фаворит за побједу. Број гласова који би СНСД тада могао да зафали тешко ће моћи да се намакне чак и у Добоју или Зворнику.
