Мирослав Мика Антић отишао је са овога света пре 34 године, али је остао бесмртан. И данас живе његови стихови, песме и приче о уметнику који је стварао баш онако како је и живео – аутентично и непоновљиво.
Мирослав Антић, велики српски песник, умро је 24. јуна 1986. године након дуже болести. Оболео је од рака вилице и хирурзи су му одстранили део језика.
Чињеницу да више не може да говори песник је тешко поднео. Много је пио и, скоро фанатично, сликао. На неки начин је осећао да му се земаљски живот ближи крају, јер се побринуо да га уреди и заврши своје послове на овом свету.
Исте ноћи када је умро, у руке његове комшинице Дуде стигло је писмо писано Микиним уредним рукописом. Последња жеља песника била је само једна – да га поштеде сувишних конвенција.
– Кад ме буду износили, нека прочитају „Бесмртну песму“. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвирају „Пирав манга коркоро“. Нико не сме да ми држи говор – писало је.
