У априлу 1997.године у Соколачким информативним новинама објављен је првонаграђени рад написан поводом највећег хришћанског празника – Васкрса за ученике основне школе. Рад је дјело Милице Пајић, тадашње ученице петог разреда Основне школе Соколац.
Васкрс у мени и око мене
Још једно прољеће и један Васкрс. И она црквена звона да огласе нови дан. Све је то далеко од мене.
Свићу бијеле зоре над нашим прозорима. Нижу се слике мога дјетињства. Без ружа са понеком сузом у оку мојих најближих. Куда су отишла моја сјећања? Да ли на гробље, да ли на распеће Христово?
Сањам једно ружно прољеће у наручју својих родитеља. Било је блажено, незаборавно са осмијехом цвјетова.
А ово са црквеним звонима без цвијећа, али са надом да ће радост доћи. Радост дана коју доноси Васкрс.
Васкрс мога дјетињства је, ипак, ружичаст са свијетлим зорама и црквеним звонима. Звоне данима, увијек иста, зову нас да чувамо правду, истину у име Христово. Да проклињемо Јуду и све Јуде свијета што нам кидају животе и продају душе своје. Долазиће и одлазити прољећа и Васкрс са њима.
Свечано ћу чекати тај дан. Шарена јаја ставићу у најљепшу корпу. И гледаћу снце с истока што ме љуби својим зрацима. А навече слушаћу тишину мрака и посматрати свјетлост звијезда. Питаћу се увијек: Зашто је на свијету увијек више зла него добра?
Можда ће Исус Христос да ме утјеши и каже зашто? Или можда нико.
Остаје тајна недокучива, али савршено јасна.
Христос воскресе! Ваистину воскресе!
