Свјетски дан слободе медија – 3. мај – обиљежава се с циљем подизања свијести о значају слободе и независности медија. Сваки напад на слободу медија јесте напад на међународно право, на човјечност, и на саму слободу.
Овај дан треба подсјетити државе да је њихова дужност да поштују и подржавају право на слободу изражавања, посебно кроз медије који имају кључну улогу у изградњи и очувању демократије.
Говорећи о слободи медија, новинар Дејан Ракита каже: „Нисмо Француска, али нисмо ни Бјелорусија – отприлике смо негдје између.“
„Парадоксално, тренутно имамо значајан број објективних и професионалних медија, највише у онлине сфери, упркос бројним пријетњама које висе над оним што бих назвао истинским новинарством“, рекао је Ракита за БУКУ.
На питање шта највише угрожава слободу медија код нас, Ракита истиче да су то првенствено политичари и/или тајкуни.
„Њихова тежња је да новинари не буду само преносиоци информација, већ да служе као промотори пожељних интерпретација стварности – да пласирају њихову верзију друштва. То је њихов крајњи циљ. По том питању, власт и опозиција у БиХ размишљају прилично слично – ако код нас уопште постоји права опозиција. Други проблем су сами новинари који пристају на компромисе због бољег положаја, моћи, новца или нечег четвртог. Морамо бити свјесни да није сваки новинар – ‘новинар’. Има, како рече један политичар, ‘битанги и међу нама’, иако можда није био свјестан колико је био у праву“, додаје Ракита.
„Тек на трећем мјесту је публика, односно грађани, и тачније – њихове навике. Против тих навика се морамо борити – истином, прије свега, али и пратећи нове трендове и технологије. Много је изазова, али ја сам оптимиста“, закључује он.
Ракита наводи да су изазови за опстанак озбиљног новинарства данас исти као и прије 100 година.
„Утицајни желе да постану још утицајнији, без обзира на цијену. Наш задатак је да им се одупремо. И поред њихове политичке моћи и новца, новинари су и даље ту – постављамо питања и обрађујемо теме од јавног значаја. Највећи изазов је можда то што наши ближњи не осјећају опасности нашег посла, иако смо ми, новинари, врло свјесни тежине свог позива. Тешко је задржати добре новинаре у професији, посебно кад због неког истраживачког текста, дијете новинара не може, рецимо, да иде на студијско путовање“, каже Ракита.
Новинарка и уредница Вања Стокић каже да је јако тешко одговорити на питање колико су медији у БиХ слободни.
„Зависи с ким се поредимо. Ако гледамо у Бјелорусију гдје новинаре осуђују за државни удар само зато што су снимали протесте, па проводе године у затвору, нама је одлично. Ако се поредимо са скандинавским земљама гдје је наша професија и даље цијењена, лоше нам је. Ја бих рекла да слободе медија има у БиХ али не зато што нам је неко њу дао већ зато што се сваког дана боримо за њу. Боримо се за сваки податак, сваки кадар. Некад се и дословно физички боримо, кад покушавају да нас изгурају и физички онемогуће да нешто снимимо. Једино је проблем што то публика не види“, каже за БУКУ Стокић.
Она истиче да слободу медија у БиХ највише угрожавају политичари, а новинари им то допуштају.
„Ево сад је најављено да ћемо убрзо да добијемо нови Закон о медијима. Након криминализације клевете и закона о страним агентима, нема сумња да ће и закон о медијима бити рестриктиван и ићи на ограничавање, а не заштиту медија и новинара“, појашњава наша саговорница.
Када су у питању изазови професије Вања Стокић каже да је најтеже доћи до публике и задржати њихову пажњу.
„Медијима су данас сви конкуренција, свака страница на друштвеним мрежама, сваки профил. Читаоцима је пажња толико срозана, толико лако губе фокус, толико су бомбардовани садржајем са свих страна… Већином бирају да гледају кратке видее који ће их забавити а не из којих ће нешто да науче. Ја сам прије два мјесеца случајно снимила један видео од 10 секунди, који је имао 4 милиона прегледа на друштвеним мрежама. Истовремено, 7-8 мјесеци сам са колегама радила на документарном филму од 20 минута, који никад неће доћи до тих бројки“, истиче Стокић.
Новинарка Гордана Катана истиче да се, имајући у виду политичку ситуацију у БиХ, круг медијских слобода све више сужава.
„У протеклих годину дана ситуација се додатно погоршала, а с њом и економско-социјални положај грађана, укључујући новинаре. Новинарство постаје све мање привлачно занимање. Од новинара се тражи да раде брже и више, док су власницима битни само кликови, без обзира на начин како се до њих долази. Политичари и капитал више се ни не труде да прикрију пријетње, увреде и онемогућавање рада новинарима – забрањују им улаз у јавне институције. У таквим условима, како да говоримо о слободи?“, пита Катана.
Она сматра да ситуација у цијелој БиХ није једнака, али су политички притисци присутни у свим дијеловима.
„Све је више СЛАПП тужби које имају за циљ цензуру и економско исцрпљивање медија. У ентитету Република Српска ситуација је још тежа, нарочито због криминализације клевете. Тиме власт жели ућуткати сваку критику и оставити себи простор за неограничено дјеловање. Пријетње кривичним прогоном доводе до аутоцензуре, а то директно утиче на слободу изражавања. Проблем представља и Закон о посебном регистру и јавности рада ОЦД, јер многи независни медији потичу управо из тог сектора. Етикетирање медија као ‘страних агената’ због страног финансирања је опасан удар на демократске темеље“, упозорава Катана.
Додаје и да је ситуација на БХРТ-у алармантна – држава не показује ни минимум интереса за његово трајно финансирање.
„Када се томе додају и физички напади на новинаре, увреде и пријетње које власт у РС упућује онима који нису под њиховом контролом, онда се с правом питамо – до када ће бити могуће бавити се овим послом професионално?“
Говорећи о изазовима, Катана наводи:
„Без лажне скромности – имам превише ‘утакмица у ногама’ да бих осјећала исти страх као млађе колеге. Али изазови и даље постоје – првенствено због недоступности информација и одбијања власти да се понашају транспарентно. Бахатост којом одбијају да одговарају на питања о свом раду – иако су то законски дужни – фрустрира већину нас.“
Новинар Дејан Шајиновић сматра да слобода медија у БиХ никада није у потпуности заживјела.
„Иако је данас већи проблем економска зависност медија, политички напади на слободу изражавања постају све учесталији. Међународна заједница је раније имала значајну улогу у спречавању ескалације, али у новим глобалним околностима питање је како ће се медијска заједница изборити са све већим притисцима“, рекао је за БУКУ.
Додаје да су политичке елите више фокусиране на очување моћи него на отварање друштва и стварање прилика за младе.
„Највећа пријетња слободи медија можда и јесте апатија и анестезираност друштва. Ако јавност није сензибилисана на проблеме које медији откривају, онда новинарство губи смисао“, истиче Шајиновић.
Он сматра да институције све више игноришу медијске упите.
„Наше институције никада нису биле претјерано отворене према медијима, али сада све отвореније фаворизују одређене медије, док се свака критика доживљава као напад. Кад погледам шта се дешава и у земљама које су нам биле узори, бојим се да разлога за оптимизам има све мање.“
Новинар Владимир Ковачевић каже да су медији у РС и БиХ слободни – онолико колико желе да буду.
„Али тај избор носи посљедице. Они који бирају слободу суочени су с притисцима, финансијском неизвјесношћу и етикетирањем. Они који служе интересима политике пролазе боље – али ту нема слободе. Политика је од медија направила непријатеље. Највећи изазов је финансијски – новинари у РС-у не могу живјети достојанствено од једног посла“, каже он.
Додаје да постоје и сигурносни изазови.
„Власт је створила атмосферу у којој се новинари не доживљавају као чувари друштва, већ као реметилачки фактор. Али, без независних медија, друштво у којем живимо клизи ка ауторитарним режимима попут Бјелорусије или Сјеверне Кореје“, закључује Ковачевић.
Поруке јавности поводом Дана слободе медија
Гордана Катана:
„Ако је јавност – грађанство, онда им поручујем да укључе мозак и престану пратити медије који су мегафони власти и који их увјеравају да вјерују њима, а не сопственим очима и стомацима. Младим колегицама и колегама поручујем да нису стативи за микрофоне. Ма колико било тешко, морају постављати питања и не смију бити само преносиоци порука власти. Слобода се у недемократским друштвима не поклања – за њу се треба изборити. Није лако, али ко нема желудац за то, боље да не буде у овом послу, јер се од новинарства нико није обогатио
Дејан Шајиновић:
Порука је да се јавност мора активније укључити мора бити подршка медијима да када медији открију регуларности неправилности незаконитост дјеловања да на то реагују и на тај начин дају медијима моћ. медији нису ни полиција ни правосуђе нити имају инструменте којима би могли натјерати власти да се понашају боље. Оружје медија је истина, а инструмент за примјену тог оружја је критички настројена јавност. Нажалост ми тога још увијек немамо и зато је моја порука овом друштву да почнемо стварати нове генерације младих људи који ће своју друштвену улогу много озбиљније доживљавати, ако је већ наша ова средња генерација пала на том испиту.
Вања Стокић:
Ако заиста подржавате неки медиј, подржите га новчано. Људи имају погрешну перцепцију да је све на интернету бесплатно и да за стварање медијског садржаја није потребан новац. Ако плаћате ХБО, Нетфлиx, Спотиффy и друге сервисе, што не бисте увели навику да сваког мјесеца донирате новац неком од медија?
Дејан Ракита:
Нису озбиљни, вјеродостојни, професионални медији сви они који постоје. Истина је да је то веома мали број у односу на укупан број бесконачног броја ТВ, станица, портала, новина. Знам да је публика тога свјесна, али то треба стално понављати. Медији не би требало да се прате како би потврдили ставове неке публике него управо да константно преиспитују неке друштвене појаве, откривају, понекад и неугодне, истине, указују на аномалије. Када грађани БиХ, односно наша публика, буду постали свјесни ових чијеница онда би напокон, као друштво, могли кренути напријед из мјеста у којем тапкамо већ три деценије.
