Пушка која у првом чину виси на зиду, вели Чехов, у задњем чину мора да опали. Закони драме су јасни и не могу да се крше. Ако главни лик у прологу комада пред публику изађе на коњу, са сцене мора изјахати на магарцу. Правила су старија и од игре и од играча. Кога на позорницу уведе Мадлен Олбрајт, у гардеробу га испрати Кристијан Шмит. Џаба напори главног глумца, џаба аплаузи послушне публике. Представа је готова.
Милорад Додик је морао отићи таман онако како је и дошао. Не треба да пјени због тога. Ако су му странци ваљали прије тридесет година – и то они странци који су међу Србима одавно означени као вјештичји накот – онда нема никакве потребе да кука на оне који онима првима нису ни до скочног зглоба. Јесте онако како он каже: материјал за вјешала на којима је објешен обезбиједила је политика, али какво је то оправдање, какав је то изговор?
У земљи коју је најмање двадесет година правио, између осталих, и Додик – иако је његов стаж у том послу знатно дужи – све је сведено на политику: од куповине зграде вриједне стотину милиона марака до запослења у трновачком шумском газдинству. Накарадна, дрљава и јефтина – таква нас је политика водила путем који ионако није био утабан. Путем који је био разрован и оивичен минским пољима. Политика је тај пут сузила, а минска поља проширила.
Нема Додик за чиме да жали. Бити преварен у политици није изговор. Он би то барем морао добро да зна. Не добро, но више него одлично. Преварио је кога је стигао и то не једном. И то му ваља писати у политичке врлине, јер Додик је заиста био величанствен опсјенар. Ако је ђаволов највећи трик био у томе што је убиједио људе да не постоји, онда је Додиков животни подвиг у томе што је увјерио све оне који се куну у њега да је велики Србин.
Шта у овој држави једино функционише? Отимање пара. Другим ријечима: политика. Нико се њоме не бави зато што воли Републику Српску, Федерацију БиХ или трећи ентитет, већ зато што воле паре. Политика овдје није добар алат у рукама способних, него касетна бомба у шакама покварених. Она обезбјеђује масне хонораре, службене аутомобиле и телефоне који се воде на “фирму”; она ништа неће урадити за оне који је бирају, али ће урадити све, па чак и више од тога, за оне који њоме и вјешто и никако млатарају. Ето у каквој политици плива Додик.
Због чега Додик кука? Због тога што му је пресуда “намјештена”? Због тога што му је суђено због политичког чардака ни на небу, ни на земљи? Због тога што су се први уротили са другима да би га оборили? Тешко капи кад глава полуди. Од прве до сто и прве афере – од банака које су пропале до Виадукта, од Шума Српске до Робних резерви, од бијељинске шећеране до рудника у Љубији – нико није лежао ни дана. Да је само једна битанга омирисала влагу у Фочи или на Туњицама, Додик би данас можда и могао да прича о праву и о правди. Знам шта ће рећи Клуб посланика СНСД-а: лежао је Миле Радишић. Какав цинизам недуховитих биједника.
Не знам ко је јаднији: овај који сматра да је нападнут неправдом или они који би да га бране националним јединством. Гдје су били правда и национално јединство када је Народна скупштина доносила законе које је онда “највећи син српских народа с ове стране Дрине” газио као пијана сеоска лола пољско цвијеће? Када он то ради, онда је то државнички; када то исто раде други, онда је то издаја националних интереса и рушење уставног поретка. Нема ништа тужније него кад “инат стане ћерат и бубац у лоју”.
Правила игре су јасна: шта кума донесе, кума и однесе. Боље и она него ђаво. Нико Додику није крив ни за шта. Није му крив Џуво, није му крив Шмит, нису му криви муслимани. Није му крива тројка, није му крива америчка администрација (стара, ни случајно нова!), није му крива Европа. Није му, на крају крајева, крива опозиција, није му криво државно правосуђе, нису му криви лоши и још гори савјетници. Крив је сам себи. А од те пресуде горе нема.
Амин!