Кажу да сваки народ има власт какву заслужује и да су представници грађана огледало народа који их бира. Ако је тако онда је српски народ у много већем проблему од милионских губитака, пресуда, Вијадукта, чак и уништавања природе. Јер ако је тако онда нам то не раде већ то радимо сами себи.
О Народној скупштини Републике Српске не треба и не вриједи више написати ни једну ријеч. Најпаметнији потез на нивоу националног плана био би, прво, да се забране преноси скупштинских засједања. За почетак. Гледање скупштине и слушање неартикулисаних обраћања полуписмених појединаца који су се дочепали мрве моћи заглупљује баш као гледање пинкових ријалити програма. Баш као или скоро као гледање Информера. Убија мождане ћелије, силује разум а тијело тјера у имплозију. Свако обраћање Ање Љубојевић у мозгу ствара чворове који пулсирају, свака расправа Ненада Стевандића, који је хтјео умјесто хтио и извинуо умјесто извинио, сунцу одузме мало сјаја, свако јављање Жељке Цвијановић тражи метак у цијеви пиштоља прислоњеног уз властиту сљепочницу. Свака Додикова политичка мудрост сјече главу разуму, уринира у отворене лобање и вуче у најдубљи муљ. Зар је могуће да смо то ми? Зар је могуће да већина нас представља управо то? Зар је могуће да предсједник скупштине не зна правопис српског језика и да то никоме не смета. Зар је могуће да је од њега у српском још гори предсједник Владе? Зар је могуће да члан Предсједништва не може да споји двије сложене реченице без поштапалица? Какви смо ми остали ако су нам ово најбољи представници? Гдје смо погрешно скренули? Након које битке у којој смо побиједили смо дозволили да изгубимо од самих себе? Када, како и зашто смо схватили да образовање није битно и да министри могу бити тупани? А можда је то нормалан и логичан слијед, оно што нам одговара.
Ако је тако онда је српски народ у огромном проблему. У живом блату до рамена. Са тегом од тоне на њима. Народ у нестајању који је дозволио глупанима и похлепним хуљама да га воде. Далеко озбиљније од онога што нам је предвидио Домановић. Јер из генерације у генерацију умјесто да смо бољи ми њедримо све лошије. Шта нас чека у наредним скупштинским и сатавима Владе? Људи са основном школом и потпуно неписмени умјесто полуписмених и полуусмених? Набилдани стероидни ликови без врата у скупштинским клупама? Напумпане посланице? Силиконске министарке? Нисмо далеко. Паметни су мањина, школе ће да производе масу без критичке мисли. Слуз без побуне, робове за гласање.
Једина нада и утјеха нам је да избори нису, као што се вјерује, показатељ стварне воље грађана. Јер лакше је прихватити да су избори покрадени него да смо заиста овакви. У том случају нисмо баш толики идиоти, само смо велике кукавице.
