Данас се политиком бави свако ко има телефон, налог на друштвеној мрежи и довољно образа да се слика поред „правих“ људи. Некада је политика подразумијевала одговорност, визију и служење народу, а данас је сведена на статус, фотографију и пар испразних ријечи које нестану брже него што су написане. Дојучерашње комшије и пријатељи одједном постају политичари и угледници, са јасним ставом о неком питању за које до јуче нису знали ни да постоји. На тај начин политика и њене вриједности системски се урушавају – јер право на мишљење више не прати право на знање.
Чак је и у малим срединама у Републици Српској та слика посебно огољена. На власт су дошли они који су блиски режиму, не по знању, не по раду, већ по подобности. Њихов животни стандард расте пропорционално удаљености од обичног човјека. Док се сликају у одијелима, народ стоји у редовима – за посао, за лијек, за наду. Борац који је крвљу бранио ову земљу данас је сметња систему који га се сјети само у протоколима и говорима. Његова жртва нема тежину пред онима који нису осјетили рат, али управљају његовом судбином. С друге стране, дио одговорности лежи и на њима самима, јер је њихова шутња постала најстабилнији ослонац такве власти.
Неколицина ужива благодети државе као да су их сами створили. Та привилегија рађа егоизам, а егоизам бахатост. Его нарасте толико да особа постане непрепознатљива сопственим пријатељима. Врхунац таквих људи је тренутак када су у друштву шефа – тада се у њима буди осјећај божанства. Ту слику моћи грчевито покушавају да пренесу на све нас, желећи да повјерујемо да су они ти који одлучују о животу и смрти. Не схватају да тај вјештачки ауторитет не изазива поштовање, већ само презир.
Народ је, с друге стране, избезумљен. Дезоријентисан. Без идеје, без воље. Годинама уче да ћуте, јер страх је постао основни политички алат. Ћуте да не изгубе посао, ћуте да не изгубе мрвицу сигурности, ћуте јер мисле да је то једини начин да преживе. У том ћутању губи се достојанство, а са достојанством и нада да промјена уопште постоји.
Чак ни они који су материјално сигурни нису спокојни. Иако су материјално осигурани и „уживају“ у богатству, ипак осјећају празнину. Не знају куда иду ни зашто су ту, а егоизам и страх – од народа, околине, па чак и од себе – стално их прате. Поставља се питање – „Ако си исправан, зашто ниси спокојан?“
Ово није само политичка криза. Ово је морални суноврат. Док год се политика буде водила на друштвеним мрежама, а не међу људима, док год борац буде понижен, а бахати уздигнут, док год народ буде ћутао из страха – живјећемо у привиду државе, а не у држави за човјека.
