Много тога што су у ратним годинама урадили љекари и остало особље у српским болницама равно је подвизима, освајању немогућег. У временима која долазе дуго ће се трагати за одговорима на питања што их постави рат. И савремена наука тешко ће објаснити све детаље везане за ратну стварност у којој су на чудесан начин спасавани животи „отписаних“.
Да је то, заиста, тако, говоре бројни примјери операционих захвата у Болници Главног штаба Војске Републике Српске на Сокоцу, гдје су неуморни доктор Лазаревић и његови сарадници, уз свјетлост петролејке, састављали раздробљени крвоток српских ратника и, на необјашњив начин, пркосили смрти. О томе ће се расправљати на конгресима, о томе ће се водити полемика на највишем нивоу у научним часописима. И студенти медицине ће одговарати на питања која је поставио рат.
Муке ће имати и они који буду тражили одговор на питање – како је било могуће у соколачком породилишту, у ратним условима, смртност новорођенчади свести на нулту величину? Одговоре могу дати само они који су бринули о здрављу новорођених, они што су очински и мајчински доживљавали први дјечији плач, учествовали у радости рађања.
Доцент доктор Борко Мимић, једини гинеколог који је прије почетка рата на тлу бивше БиХ напустио сарајевску клинику, већ тридесетак година понире у тајне гинекологије. Доктор Мимић је, уз помоћ неуморног доктора Драгана Ћајића и општинских власти, формирао прво породилиште на простору Сарајевско-романијске регије. Десило се то у вријеме када су сви путеви према матици Србији били затворени.
Оно што је у ратним годинама доживио искусни стручњак, без сумње, драгоцјено је обогатило његово искуство и довело га у позицију да пише нове радове о којима ће се водити расправа на научним скуповима. Доктор Мимић и његова сарадница доктор Зорица Зечевић-Копривица, у априлу 1995. године примијенили су нову технику царског реза у спиналној анестезији. Ради се о првом безболном царском резу без отварања трбушне шупљине у будном стању породиље, што је до сада непознато у литератури.
– У спиналној анестезији долази се до доњег утериног сегмента на коме се прави рез. Тај сегмент се анатомски налази ван трбушне шупљине. Овом техником спријечено је уношење било каквих инфекција у трбух, као и повреде трбушних органа, које у потпуности задржавају своју функцију. Операција траје знатно краће у поређењу са класичним царским резом. Ако изводимо операцију при спиналној анестезији, породиља је будна, активно учествује у породу, правилним дисањем и активним напињањем убрзава рађање плода. Породиља чује први плач дјетета и одмах види новорођенче, што је необично чини срећном. Све се то доживљава као нормалан – природни порођај. Пошто спинална анестезија не дјелује на стање плода, рађају се виталнија дјеца, а мајка може одмах да пије и узима храну. Обзиром на поменуте предности овакав приступ царском резу требало би да постане рутинска метода, причао је доктор Борко Мимић, задовољан што је свих једанаест операција при спиналној анестезији прошло без икаквих компликација и што се новорођенчад осјећају добро.
Прва операција у будном стању обављена је 27. априла 1995. године, када се породила четрдесетогодишња Босиљка Милидраговић. Уз помоћ нове технике порођена је и Жељка Крчо, која је раније доживјела класични царски рез. На њеном примјеру, гдје је забиљежен брз опоравак, дало се видјети све што се може назвати предношћу царског реза без отварања трбушне шупљине над класичним царским резом.
О новој техници порођаја у општој анестезији, доцент доктор Борко Мимић, годину дана раније, реферисао је у „Краљевској болници“ у Лондону. Техника царског реза без отварања трбушне шупљине ради се дуже вријеме у општој анестезији, али по први пут примијењена је на Сокоцу у будном стању породиља новом техником, до сада непознатом у свијету.
Рад доктора Мимића публикован је у југословенском листу „Гинекологија и опстетриција“. О њему се водила расправа на Конгресу ратне медицине у Бања Луци и на Конгресу гинеколога – опстетричара Југославије. Све наведено је изазвало праву сензацију у области гинеколошке науке, а дешава се под сводовима Болнице Главног штаба Војске Републике Српске на Сокоцу, у најтежим временима за овакве подухвате. Треба рећи да је операција толико поједностављена да се може извести у амбулантним условима, што је изузетно значајно када се ради о ванредним – ратним условима.
Објављено у 2.броју Соколачких информативних новина (јун 1995.)
