Можете имати добар посао, људе који вас воле, планове којима сте се некада радовали и живот који споља изгледа сасвим добро – а ипак се будити са осјећајем да нешто недостаје.
Као да ће срећа коначно почети када будете успјешнији, дисциплинованији, вољенији или када се једноставно будете осјећали довољно добро да нешто промијените.
Проблем је што узрок таквог незадовољства понекад није у околностима, већ у дубоко укоријењеним увјерењима према којима годинама живимо, а да их готово никада не преиспитујемо.
Психолог Ник Вигнал објашњава да се нека од тих основних увјерења често формирају веома рано и затим их носимо у одрасли живот као својеврсна унутрашња правила. Управо она могу утицати на начин на који тумачимо себе, успјех, мотивацију и сопствену вриједност.
Три су посебно занимљива.
1. “Морам прво да се осјећам добро да бих урадио нешто тешко”
Колико пута сте себи рекли:
“Кренућу да вјежбам када будем имао више енергије.”
“Промијенићу посао када будем имао више самопоуздања.”
“Разговараћу са партнером када будем спреман.”
“Почећу у понедјељак.”
Чекамо мотивацију као сигнал да је коначно дошао прави тренутак. Међутим, Вигнал указује на сасвим другачији однос између мотивације и акције – добро расположење може олакшати тежак задатак, али и само обављање тешког и смисленог задатка може допринијети томе да се осјећамо боље.
Другим ријечима, можда не морате прво да будете мотивисани да бисте почели.
Можда морате да почнете да би мотивација стигла.
Зато велике промјене не морају почети великим потезима. Ако желите да уведете јутарње вјежбање, не морате првог дана истрчати пет километара. Први циљ може бити само устајање 15 минута раније, затим кратка шетња, па тек онда озбиљнија активност. Вигнал управо постепено повећавање изазова наводи као начин да себи покажемо да можемо да дјелујемо чак и када нам се не дјелује.
2. “Морам да будем строг према себи да бих успио”
Ово увјерење многима звучи готово одговорно.
Ако погријешим – морам себе да критикујем.
Ако нисам најбољи – нисам довољно радио.
Ако себи попустим – олењићу се.
Вигнал ово назива својеврсном теоријом “наредника за обуку” – веровањем да нас стална унутрашња критика држи дисциплинованим и тера ка успеху. Проблем настаје када тај унутрашњи глас никада не престаје.
Тада ни успјех није довољан.
Добијете одличну оцјену – размишљате зашто није била савршена.
Добијете унапређење – питате се да ли сте га заиста заслужили.
Направите грешку као родитељ – закључите да сте лош родитељ.
И тако живот може да се претвори у бескрајно поправљање себе.
Вигнал на основу свог терапеутског искуства наводи да код људи са којима је радио одустајање од сталног самокритиковања није доводило до слабијег учинка. Напротив, описује да су често имали више енергије и ентузијазма када нису били оптерећени непрекидним самопросуђивањем.
Бити благ према себи не значи одустати од одговорности.
Можете признати себи да сте погријешили без закључка да сте неспособни. Можете жељети више од себе без свакодневног понижавања себе.
3. “Морам да будем успјешан да бих био вриједан љубави”
Можда је ово најтеже увјерење од сва три.
Јер се често скрива иза амбиције.
Још као деца учимо да се труд награђује – добром оценом, похвалом, бољом школом, каријером, новцем, статусом. Проблем настаје када из свега тога несвесно изведемо другачији закључак:
“Вриједим само када постижем.”
Вигнал упозорава да везивање сопствене вредности првенствено за успех може учинити идентитет веома крхким. Човек тада не жели само да успе – њему је успех потребан као потврда да довољно вреди.
А шта се догађа када посао крене лоше?
Када неко други буде успешнији?
Када изгубимо позицију, новац или статус?
Ако је читав осећај сопствене вредности уложен само у једну област живота, њен пад може изгледати као пад свега.
Зато решење није одустајање од амбиције.
Решење је да не дозволимо да успех буде једино место из којег црпимо сопствену вредност.
Пријатељства, породица, интересовања, стваралаштво, помагање другима, хобији и ствари које радимо само зато што их волимо могу градити много шири осећај идентитета. Управо ту “диверсификацију идентитета” Вигнал наводи као алтернативу животу у којем је професионални успех једини доказ личне вредности.
Можда проблем није живот који имате, већ правило према којем га мерите
Најнезгодније код дубоких уверења јесте што ретко звуче као уверења.
Звуче као чињенице.
“Такав сам.”
“Без притиска ништа не завршавам.”
“Кад успем, бићу срећан.”
“Кад будем боље, почећу.”
А можда је управо ту простор за промјену, преноси Она.
Не морате преко ноћи постати потпуно другачија особа. Довољно је да повремено ухватите себе у једном од тих унутрашњих правила и поставите једноставно питање:
“Да ли је ово заиста истина – или само нешто у шта толико дуго вјерујем да сам престао да га преиспитујем?”
