Данас се навршава 34 године од погибије десет бораца Прве романијске пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у сарајевском насељу Грбавица. Био је то најболнији дан у ратном путу ове елитне јединице ВРС. Сјећања на погинуле, нажалост, из године у годину блиједе. Само најближа родбина и највјернији пријатељи посјећују вјечна почивалишта српских хероја.
О страдању у седмом октобарском дану ратне деведесет друге често су писале Соколачке новине.
Издвајамо данас сјећање које је 2013. године написао Велемир Елез.
ПАКАО СЕДМОГ ОКТОБРА ДЕВЕДЕСЕТ ДРУГЕ
Дуго ће се препричавати ратна драма која се десила седмог октобра, тражити одговор на бројна питања. Да ли је било издаје ? Ако је било, ко су актери тог срамног чина
Навршила се двадесет једна година од дана погибије десет припадника Прве романијске пјешадијске бригаде. Догодило се то 7. октобра 1992. године. У том дану у вјечност су се преселили: Славиша (Рајка) Савчић, Миланко (Душана) Ђерић, Петар (Атанаса) Петровски, Манојло (Пера) Борковић, Васо (Милоша) Глишић, Недељко (Тома) Нинковић, Велимир (Данила) Делић, Војислав (Сава) Јовановић, Миланко (Јована) Каностревац и Драган (Јована) Савић.
И овог седмог октобра путеви су водили према гробљима. Само су се најближи сродници новомученика и њихови највјернији саборци и пријатељи помолили за њихову душу, сјетили се страшне погибије у седмом дану октобра прве ратне године.
Још увијек је велом тајне прекривена права истина о том језивом догађају. На бројна питања нема одговора. Како се могло догодити да у клопку уђу ратници, због чега нису имали договорену подршку једне од јединица, која је била планирана да изврши тај задатак, зашто је одгођена већ договорена акција да би се кренуло на Трг Пера Косорића, питања су која се често постављају када крену сјећања на пакао седмог октобра деведесет друге.
Они што преживјеше голготу у објекту „Једанаест плавих“ носе ожиљке на души, не могу за забораве умирање на асфалту Грбавице. Биљежимо сјећања Милана Баје Копривице, који је штитио одступницу својим ратним друговима.
-Било је планирано, добро се сјећам, да добровољци Прве романијске пјешадијске бригаде тог јутра крену у акцију на Игман. Преко ноћи стигла је наредба да се иде на Трг Пера Косорића. Кренуло је нас десетак из моје чете. Било је то пред свитање, око пет часова . Са мном си били Миломир Голијан, Дуле Беатовић, Велемир Делић, Драган Арбиња и други. Кренули су и припадници полиције из наше бригаде. Речено нам је да је 5. октобра освојено Асимово брдо и да је тај простор под контролом „територијалаца“, како смо називали војнике мјештане из насеља Грбавица. Требало је да нам штите леђа, али није тако било. Они су се током ноћи повукли и ми смо ушли у клопку. Непријатељ је чекао да уђемо у угоститељски објекат „Једанаест плавих“ и одмах осуо паљбу. Тек тада нам је било јасно да немамо договорену подршку, али је било касно. Ваљало се извлачити из пакла-почиње казивање Милан.
Један број војника ушао је на први спрат објекта, а други у кафански простор, у приземљу. На једном од столова, како каже Милан, стајале су шољице са кафом, до пола испијене, што је био знак да је ту неко боравио само неколико минута прије него што су ушли војници Прве романијске.
-Нама у приземљу је одмах стигла страшна вијест да су погинули Петар Петровски и Манојло Борковић. Рањени су Недељко Нинковић и Миланко Ђерић. Они су покушали да извуку рањењног капетана Јовановића. Миланко је погинуо покушавајући да помогне капетану, а рањеног Недељка смо три пута покушали да извучемо. Нисмо успјели. Вељко Папић је наредио повлачење, али како проћи кроз брисани простор, кроз кишу куршума. Дуле Беатовић и ја смо штитили оне који су се повлачили. Видио сам да су на сигурно изашли Владе Бакмаз, Драган Арбиња, Вељо Делић и неки други. Вељо је погинуо касније, када је изашао из пакла „Једанаест плавих“. Погодио га снајперски хитац-наставља тужну причу Баја.
Слиједи вишечасовна размјена ватре. Бранили су живот Романијци, неријатељ је бјесомучно нападао.
-Моја „осамдест четворка“, ненадмашно пјешадијско оружје, била се усијала од испаљених метака. Ко зна колико је кроз цијев прошло муниције. Знам да је, након битке, завршила на отпаду. Остало ми само педесет метака, а то се испали у једном трену.Питао сам Папића шта да радим, а он мени : „Јаране, извлачи се !“ Дуле је већ изашао. Био сам убијеђен да ћу погинути, али сам, штитећи сам себе, некако стигао у простор гдје ме није могао стићи метак. У објекту су остали Вељко Папић, Васо Глишић и Славиша Савчић. Остали су да чекају мрак да би се извукли. Објекат је већ почео да гори. Запалили су га непријатељски војници „молотовљевим коктелима“. Пуних осам часова смо под ватром, а нико не може да помогне – сјећа се Милан.
Драма у „Једанаест плавих“ кулминира око 15 часова.
-Осе, зоље, РБ-ови и експлозивна средства, која смо понијели у акцију, налазили су се поред куће. Ватра је то активирала и изазвала експлозију. У том тренутку, из дима је искочио Вељко Папић, нагорјеле косе. Као да га је експлозија избацила. Остао је жив. Васо Глишић и Славиша су остали. Погинули су највјероватније од те експлозије-присјећа се Баја језивог седмог октобра прве ратне године.
Након страшне битке и умирања, чије је посљедње часове пратила киша, пребројавани су мртви. Био је то најболнији ударац за елитну јединицу Војске Републике Српске. Ваљало је извући погинуле. Под окриљем мрака муслимански војници су мртве српске војнике превезли до моста Дрвенија на Миљацки и позивали грађане да виде „четнике“ . Кренули су мучни преговори о размјени са муслинаском страном. И тога се Милан живо сјећа.
-На Грбавици су живјеле свастика Алије Изетбеговића и њена кћерка. Чували су их српски војници. Пао је договор да их покушамо размијенити за наше погинуле другове. Неколико пута смо ишли на преговоре и успјели смо добити посмртне остатке погинулих. Коначно су најближи могли достојно да сахране своје синове, браћу, очеве. Био сам на сахрани Велемира Веља Делића-каже Баја.
Дуго ће се препричавати ратна драма седмог октобра, тражити одговор на бројна питања. Да ли је било издаје ? Ако је било, ко су актери тог срамног чина? Баја и остали моји саговорници, међу којима је био и отац покојног Славише Савчића, Рајко, бивши официр ЈНА и Војске Републике Српске, кажу да много тога није јасно и да је било нечасне работе.
Како каже Рајко, који је годинама трагао за истином, разговарао са преживјелим саборцима свога сина,у ноћи, уочи 7. октобра, један од командира у јединици Сарајевске полиције, са својим пратиоцем, био је у ресторану „Једанаест плавих“ и учествовао у тајним преговорима.Одатле се вратио са пакетима вискија и скупоцјених цигарета. Сазнао је и да се супруга тог полицијског командира налазила на страни коју су контролисале муслиманске јединице. Према његовим ријечима, само неколико дана након погибије у „Једанаест плавих“, супруга командира полицајца слободно је прешла на српску страну. Рајко изражава сумњу да је откривен план акције српске војске на Трг Пера Косорића и да је то довело до трагедије.
