Фото: Васке

Директор ратне болнице „Жица“ у Српској Илиџи доктор Милан Пејић рекао је данас да је са подручја општина које је покривала та болница од 30. августа до 9. септембра 1995. године било 11 жртава НАТО бомбардовања, а да је у ову здрваствену установу примљено 36 рањених, међу којима је било и жена и дјеце.

Пејић је током одавања почасти свим жртвама НАТО бомбардовања на подручју Републике Српске, које се одржава у Источном Сарајеву, рекао новинарима да међу страдалим од индиректних посљедица гађања и гранатирања осиромашеним уранијумом, доминирају радници „Ремонтног завода“ Хаџићи који су отишли у Братунац.

„Мислим да је у Братунцу од малигне болести умрло 36 људи, што није случајно. Међу њима је и мој колега који је умро од карцинома желуца, његов стриц и стрина су умрли од тумора мозга и плућа, док је мој познаник из `Ремонтног завода` имао три тумора на респираторним органима, који су се јављали један за другим. Случајно сам га лијечио, али му није било помоћи„, изјавио је Пејић.

Он сматра да су ефекти НАТО бомбардовања и данас присутни на подручјима која су засипана осиромашеним уранијуом гдје је, како је рекао, било много паре, прашине, контаминације земљишта, воде, хране.

„На Илиџи, гдје смо били, било је неколико значајних војних објеката који су, обично ноћу интензивно гранатирани“, навео је Пејић.

Према његовим ријечима, то су Војна пошта у Жуновници, „Технички ремонтни завод“, „Претис“, те „Орао“ у Рајловцу.

„Ми смо били у окружењу и издржали смо више од 30 офанзива које су биле на том подручју. Имали смо 6.500 рањених и 3.500 операција у општој анестезији. Издржали смо све и на крају отишли онако како нисмо очекивали“, нагласио је Пејић.

Он је споменуо и прве жртве овог злочиначког чина, брата и сестру Галинац, Раденка и Радмилу, за које је рекао да су циљано гађани из авиона на повратку кући у Војковиће.

Борислав Кондић рекао је новинарима да је био свједок убиства Раденка и Радмиле које је, након сахране њиховог брата Радована у Вогошћи, возио кући у Војковиће.

„У повратку сам претпоставио да ће НАТО дејствовати у вечерњим часовима и журили смо да се негдје склонимо. Када је пала прва ракета, већ смо били на путу према кратеру који је настао, а када смо стигли до њега, авион, којег је Раденко препознао, поново је налетио. Било је касно да негдје побјегнемо, па смо од детонације летјели у зрак. Авион је надлетио и трећи пут и топом од 20 милиметара погодио наше возило на три мјеста“, испричао је Кондић.

Мајка настрадалих, Мирјана Галинац каже да не зна шта је још држи у животу од туге и жалости за троје погинуле дјеце.

„Изгубила сам троје дјеце, двоје од НАТО-а, а 15 дана прије њих, погинуо ми је син на Трнову. Након тога ми је унук са само двије и по године оболио и завршио у специјализованој установи у Приједору“, истакла је Мирјана.

Она је навела да јој тешко пада што други унук са којим живи, а који има проблема са кичмом, не може да нађе посао адекватан његовој болести, те пита да ли као мајка троје убијене дјеце, са својим унуцима заслужује више пажње.

Данашњем одавању почасти жртвама НАТО бомбардовања присуствује и Зора Вуковић из Бањалуке, чији је син јединац, двадесетједногодишњи Борис, погинуо 11. септембра 1995. приликом бомбардовања релеја на подручју Мркоњић Града.

„Он је био на релеју на Чворишту и управо када смо разговарали телефоном, веза се прекинула. Нисмо знали шта се десило. Тада су налетјели авиони и почело је бомбардовање. Други дан смо чули да је погођен и срушен релеј. Мој син је одбачен од детонације и сутра је пронађен испод јелке, а његов колега је пронађен међу рушевинама„, изјавила је Вуковићева.

Она је додала да јој је најтеже када чује да неко хоће у НАТО и пита да ли постоји неко ко то може да онемогући.

„Ако треба ми ћемо своје животе дати да не идемо у НАТО. Ја нећу да моја унука, која је рођена седам мјесеци послије смрти мог сина, а њеног оца, доживи ово што сам и ја“, поручила је Вуковићева.