У загрљају десетог и једанестог јунског дана ратне 1995.године, у соколачком хотелу „Романија“ у зреле године закорачила је тридесет и прва генерација матураната овдашње Средње школе. У влажној јунској ноћи дјевојке и младићи су у прошлост испратили ђачке дане, доба због кога живот има смисла. На бисерној орлици младости, откинути средњошколоки бисери, најсјајнији у нити која повезује радост рађања и таму посљедњих дана постојања.
Да се којим случајем, у соколачкој матурској вреви нашао неко ко је далеко од наше стварности, помислио би да је ратна збиља далека прошпост, нешто што је похрањено у сјећање. На дјевојкама тоалете из модних часописа, на младићима одијела у „свјетском тренду“ а само тридесетак километара јужно, у звезданој јунској ноћи очеви на бранику отаџбине још снажније стегли хладно оружје, јер њихове кћери и синови улазе у пунољетство с надом да ће будуће генерације средњошколаца у матурске вечери улазити у пратњи очева.
Пуховац зауставља посљедње сунчеве зраке десетог јунског дана и прави хлад соколанким улицама. Пред хотелом „Романија“ сестре, мајке, браћа и понека глава породице, у правом шпалиру дочекују слављенике. Сузе радоснице пуне мајчине очи, уздаси оних што су поодавно поод прошли кроз матурске ноћи. Свикли на „Џино“ и патике, младићи и дјевоке мјере кораке. Трема и руменило у расположену младости, ратне генерације матураната, која је у рату почела и завршила средношколско школовање. Трема нестаје са првим звуцима музике и послије прве чаше пића
Директор Средње школе Соколац Миломир Нагоштић срећан што на пут зрелих година испраћа још једну генерацију.
Предсједник Скупштине општине, младима на животној раскрсници обећава помоћ у даљем школовању, а у треперавом главу млађане Татјане Нешковић, жал за минулим школским данима и оптимизам генерације коју чекају одисеје, животни узлети и посртања.
Громки аплаузи најбогьим ученицима: Драженки Делић, Мирославу Грујићу, Драгани Одовић, Николи Тадићу, Дражану Косорићу, Душици Ракић, Снежани Мачар, Ацу Вуковићу, Милици Врбица, Снежани Вучетић, Бору Шарчевићу, Татјани Нешковић, Драгану Сарићу, Момчилу Боровчанину, Милени Паунић, Маји Ећимовић, Јадранку Новоселу, а најснажнији генерација поклања најбољем ученику тридесет и прва генерације Бојани Одовић, у чијим уздигнутим рукама сија диплома „Вук Караџић“. Најбоље чекају нове непроспаване ноћи над книгом, али ће, сигурно, вјечно у саби носити матурске аплаузе својих другара.
У ноћи када се заборављају петице и двојке и сви непријатни доживљаји и препричавају ђачки несташлуци, искре блицеви фото-эпарата за албуме сјећања. Прва пијанства, руке преплетене, загрљаји, све што је неизбјежно у ноћи која се не заборавља. У минуле четири године животи су им били чврсто повезани.
Нови путеви на животној позорници воде на разне стране: Већина младића обући ће војничке униформе и стати поред очева, да би онима што ће кренути у свијет науке чували мир.
Објављено у 2.броју Соколачких информативних новина (јун 1995.)
Najbolja generacija. Izrasli u kvalitetne, obrazovane i uspešne ljude.