ЗЛОЧИН НА ДРИНИ СКРИВАН 84 ГОДИНЕ! Исповијест преживјелог свједока масакра 6.000 Срба!

Деценијама потискивана истина о једном од најстрашнијих злочина над српским цивилима током Другог светског рата, масакру у Старом Броду и Милошевићима из априла 1942. године, полако излази на светлост дана. Милорад Ћебић (93), један од малобројних који су преживели усташки пир, сведочи о ужасима које је као десетогодишњак гледао сопственим очима.

У разговору за „Вечерње новости“, Ћебић открива потресну причу која се догодила на пролеће које је заувек обележило историју Подриња, а о којем се деценијама морало ћутати.

Срби у источној Босни су до почетка 1942. одолевали усташким нападима. Одбрану су организовали и предводили предратни официри.

–Наредника Радомира Нешковића народ је изабрао да буде командант српске одбране, јер су муслимани већ били у усташким униформама. Српска територијална одбрана, која нас је сачувала у почетку рата, постала је део Југословенске војске у отаџбини. Партизана није било. Само ми, Срби. Отац ми је погинуо у јесен 1941, бранећи село од усташа.

Власти НДХ су у пролеће 1942. покренуле офанзиву за истребљење Срба, од Сарајева до Дрине. Десетине хиљада избеглица из Фоче, Зворника, Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова и Пала сливале су се у колону која је покушавала да дође до Србије.

–Путеви су били закрчени стоком и запрегама које су носиле сав иметак и нејач. Италијани, који су чували вишградски мост, тражили су да се људи одвоје од кола, да се наводно не би загушио пролаз. Они који су их послушали одведени су у немачки логор на Старом сајмишту који се налазио у НДХ, а не, како појединци данас причају, у Недићевој Србији.

Српски збег је очајнички почео да тражи други излаз. Прочуло се да из Старог Брода, уског простора између Дрине и планина, чамци превозе људе на другу обалу реке.

–До Брода је водила уска стаза по планинској литици, клизавој од кише, којом ни овце нису хтеле да иду – сећа се Ћебић. – Ми смо некако прошли са оним што смо имали на себи и стигли на плато прекривен хиљадама бедних и промрзлих људи који су се од јаке кише скривали испод шатора од грања и ћебади. Маса се тискала у блату крај Дрине покушавајући да уђе у чамце. Србе који су имали злато да плате превозили су и немачки војници у својим гуменим сплавовима.

Они који га нису имали скакали су у Дрину и покушавали да је пређу држећи се за конопац који је опасивао сплав. Немачки војници су их ударали веслима по главама док се не би удавили. Када су се усташе приближиле, Немци су забранили прелазак Дрине.

–Део збега упутио се ка селу Милошевићи, одакле нико није живу главу изнео. Стриц који је некако прешао на другу страну Дрине успео је да нас спасе у задњи час. Давао је немачким војницима по дукат из невестинске ниске своје жене за сваку главу коју пребаце чамцем.

На десној обали Дрине, Ћебићева породица се придружила невољницима око ломача који су покушавали да се загреју и осуше. Немци су држали збег на обали да гледа како усташе и муслиманска милиција изводе крвави пир.

–Заклано је тада и 25 Ћебића. Клање је потрајало до мрака, а онда се све утишало. У зору се појавио усташки командант Јуре Францетић на белом коњу и покољ је почео изнова. Касније су се појавили немачки војни моторни чамци из Вишеграда. Пуцали су у ваздух и викали: „Усташе цурик“. После смо сазнали да је Недић умолио Немце да зауставе покољ.

Масакр у Старом Броду је прекинут, а Францетић је рекао преживелима да се слободно врате у своја села. То је била лаж, сви су побијени на путу. Тада је заклано и 72 мојих рођака. Најмлађи је имао само седам дана.

Српским избеглицама на десној обали, које су узбегле усташку каму, запретила је глад.

–Спровели су нас до напуштених кућа у околним селима. Мајка је дала велики златни ланац за џачић кукуруза који је самлела, а нас децу послала да беремо јагорчевину. Данима смо јели проју од кукурузног брашна помешану с том биљком. Убрзо је и тога нестало, мислили смо да ћемо помрети од глади. А онда је стигла храна из Србије. Били смо спасени. Недић је успео да од Немаца добије одобрење да нас прими у Србију.

Родитељи, суочени с крајњом бедом, давали су децу Комесаријату за избеглице, који их је одвео у Матарушку Бању, први сабирни центар за српске малишане из НДХ.

–У Бањи смо добили чисту одећу, јели и спавали у топлом и били сигурни. А онда је почело да стиже још српских сирочића, на стотине сваког дана. Бања је ускоро била препуна деце, требало је нахранити хиљаде уста, и храна је постајала све скромнија. Српски домаћини узимали су децу у своје куће, али и они су живели у беди. Онда су избиле епидемије. Мој млађи брат и његова васпитачица умрли су истог дана од заушака.

Ћебићева мајка је дошла да сахрани сина и повела са собом осталу децу. Милорад је, као најстарији, са 12 година, одређен да са стричевима иде у печалбу, на бербу кукуруза у Банату.

–Домаћин из Лајковца кога смо упознали у возу убедио је стричеве да ме оставе код њега. Добри човек је желео да ме усвоји. Код њега сам дочекао ослобођење 1944, а мајка није долазила, иако је обећала – прича сузних очију Ћебић. – Мој домаћин крио је од мене да су ми мајку комунисти усмртили кундацима јер јој је брат био у Дражиној војсци. Срби у Подрињу, који су бранили свој народ, прогањани су и убијани без суда. Нико од муслимана који су листом били у усташама није одговарао за злочине.

Ћебића су из хранитељске породице одвели у дом из кога је отишао на занат. После војске остао је у Србији, запослио се у Трстенику. У родно село Бранковиће одлазио је само по неколико дана годишње, док му је деда био жив.

–Село је опустело, готово сви су били побијени или расељени. О злочину у Старом Броду се ћутало. Тек 2007. нас неколицина преживелих из Србије и Аустралије подигли смо спомен-капелу жртвама из Бранетића.

Завет ћутања због „братства и јединства“

Након завршетка рата, о овом злочину се у социјалистичкој Југославији није смело говорити. Жртве су деценијама биле без обележја, а преживели прогањани. Ћебић сведочи да су комунисти након ослобођења усмртили његову мајку кундацима само зато што јој је брат био у саставу Југословенске војске у отаџбини.

„Срам нас било Срби, стидите се што сте заборавили 6.000 покланих на Старом Броду који деценијама ни крст нису имали“, поручио је Ћебић 2007. године када је тек започета градња спомен-капеле.

Данас Стари Брод коначно има спомен-музеј и капелу, који служе као трајна опомена на стравичну цену коју је српски народ у источној Босни платио за свој опстанак.