Једно од  посебних обиљежја сваког народа и његово благо су народне ношње. У њима се препознају традиција и култура народa којем припадају. Народне ношње су лагано почеле да тону у заборав половином 19. вијека.

nadatosic30012017

Муњевити  друштвени и политички догађаји, убрзан технички развој,  потиснули  су из употребе народну ношњу. Данас се она на Романији може видјети једино у наступима културно-умјетничких друштава. Публика гласно изражава  узбуђење  у тренуцима када на сцени  заблиста младост одјенута у одоре  које су носили наши преци. Овим дружинама морамо  бити  захвални што још живе стари обичаји и народне ношње.

Када уради све кућне послове у тишини свог дома у насељу Балтићи, Сокочанка Нада Тошић „сели се“ у чудесни свијет умјетничког народног  стваралаштва. Уз помоћ игле, на платну „исписује“  ведре и веселе  детаље  романијске  народне ношње.

narrukotvorine30012017

– Још у данима дјетињства, у мом роду Јоловића у Бандином Оџаку, игла и књига биле су ми обавезно у рукама. Мајка Милена није могла све стићи да уради у домаћинству, па смо  ми, кћери, помагале. Тако су настали  први радови  од наше домаће вуне – прслуци, приглавци, џемпери, чарапе. Вољела сам да се лијепо обучем, да изађем у друштво својих вршњака, али сам то задовољство  морала сама  створити. Био је то прави увод у оно што данас радим. Остала сам без посла 1992. године, па  су ми  вез, плетење и хеклање постали нова професија. Ваљало је троје дјеце обући, обезбиједити  средства за  егзистенцију породице. Била сам уз њих када је мајка највише потребна. Срећна сам због тога, јер су данас честити људи, академски грађани – прича  Нада и  показује  народне  ношње  које је  до сада  урадила.

Старинске ношње су Романијци и Романијке носили у свечаним приликама, у вријеме прела, сијeла, народних сабора.  У женској народној ношњи доминира зубун израђен од чохе, украшен  свиленим гајтанима. Ту су  кошуљак од српског платна, тканица, црна  сукња, јечерма, рађена срмом на плишу. Када се све  то  споји, склопи мозаик, обуче, веселе  боје „заплешу“ на женском тијелу, тек се  може примијетити пуна љепота народне ношње.

Нада с  одушевљењем прича  о народној ношњи. Милина  је слушати с којом топлином у гласу то  преноси на саговорника.

narrukotvorine30012017_2

– Ево, ово је  комплет романијске мушке народне ношње- шубара, џемадан, рађен на црној чохи, украшен црним гајтанима,  тканица, пеленгаће, везене гете, кошуља од српског платна. Мушке кошуље су биле без везених детаља. Обрађиване су, у украсном дијелу, бордо концем. Ту је и џемадан, рађен у бордо чохи, украшен  црвеним гајтаном. Све ово захтијева огромно стрпљење, мирну и вјешту руку и, наравно,  дар који  ти Бог поклања – казује  Нада.

У  другом дијелу колекције су радови  који такође привлаче пажњу,  плијене  љепотом – везени пешкири за иконе и сватове, платно  које покрива  корпу за  дарове у вријеме  свадби, столњаци, ткана торба – упрта, дјело Надине мајке Милене,  одјећа од домаће вуне, рађена такозваним филцом – пресованом вуном, прслуци, шешири, шубаре, качкети… Све примјерци музејске вриједности, скоро заборављена прошлост прострта на платну.

Нада  не заборавља да у причи о народној ношњи помене  Рогатичанку Борку  Јешић,  жену  која се  убраја међу  највеће мајсторе за  народну ношњу у источном дијелу Републике Српске. Она  јој је, како рече,  помогла  да савлада  најважније у изради народних ношњи.

– Имала сам темељ, али оно што је за мене урадила Борка, нешто је најдрагоцјеније. Захваљујући њој, стекла сам  нова знања, постигла жељену рутину и то се ничим не може платити. Била ми је добра, стрпљива учитељица, јер је несебично на мене преносила  све што је знала.  Хвала јој до неба – каже Нада.

Нада  је, након дуже  паузе, добила  посао. Када  заврши са свакодневним обавеза на радном мјесту, у соколачкој Полицијској станици,  нерве  одмара радећи народне ношње.  Када многи пођу на починак,  у  ноћној тишини, игла у њеним рукама почиње да по чохи исписује жељени ритам народне  ношње. Женске руке у далекој прошлости су везле, плеле и ткале  уз пјесму. Та радост пјесме осјети се у ритму боја, у свакој нити  народне ношње.

narrukotvorine30012017_3

– Толико заборавим све око себе када радим, да не осјетим да ће  скоро зора. Често на  спавање одем и послије три часа иза поноћи. Игла ме одмара. Када нас је  недавно телефоном позвала кћерка и мог мужа Милорада питала гдје сам, он јој је  рекао: ,,Са другарицом“. „Каквом другарицом?”, питала је кћерка. ,,Са иглом!“, одговорио је он. Заиста, игла ми је највјернија другарица, уз њу се осјећам блажено, у свијету сам који релаксира и оплемењује душу. Никако не могу да  прихватим  размишљања оних који у свом послу виде само зараду. Многима је моја љубав према старинама нејасна, чудна. Међутим,  ово ја радим са много љубави. Не мислим на  профит. Данас се ово што урадим може продати само у бесцјење. Народна нoшња захтијева много труда, времена, знања, због чега је немогуће утврдити праву вриједност и цијену ових рукотворина. И не  покушавам то продати. Желим да их оставим  својим најдражим – кћеркама Драгани и Јелени, сину Драгану, својим унуцима, да их то на мене подсјећа. Срећна сам што моје рукотворине могу даровати својим драгим  пријатељима – прича  Нада.

Кћери, како рече Нада, неће кренути њеним стопама. Високе школе су их одвеле другим стазама, али ће чувати оно што је мајка урадила. Била би срећна када би церемоније вјенчања и крштења красиле народне ношње, када би код младих изградили позитиван однос према властитој баштини, да схвате какву вриједност у себи крије народна ношња.