Нема суда који може да суди историји једног народа. Не постоји свјетска правда, свјетска је само неправда. Правда је на страни понижених и малих, а судови увијек у рукама моћника и силника. Зато правде на земљи нема.
Ту она ријеч о нечовјештву и смрдљивим траговима судија са топузима, добија своју нововјековну, савремену потврду.
Тако и сада није важно шта каже неки суд у Хагу.
Радован Караџић је први предсједник Републике Српске. За све нас у Српској он јесте и биће симбол слободарског духа и остварење државотворних тежњи.
Његов живот и дјело, као и његово страдање дају нашем народу још једну потврду о важности самопоштовања и достојанству које само владање собом и над собом може да пружи.
Помаже нам да схватимо да је једини начин да опстанемо на овом простру и у окружењу које је све само не пријатељско, постојање наше државе у њеном пуном капацтету.
То је за нас Република Српска, а Радован је један од оних због којих та идеја живи.
На нама је да у част свих предака, свих страдалих мученика и праведника, а на понос потомака, наставимо њено изграђивање у сваком смислу, до коначне слободе.
