Ових дана смо свједоци жестоке антисрпске хистерије, која је као некаква грозница обузела црногорске власти. У нападу овог бунила, оне су усвојиле тзв. Закон о слободи вјероисповијести, који предвиђа могућност одузимања светиња Српске православне цркве, због чега хиљаде вјерника свакодневно и у све већем броју мирним шетњама до својих светиња изражавају незадовољство у Подгорици, Бијелом Пољу, Никшићу, Пљевљима, Беранама, Будви, Херцег Новом, Жабљаку, Шавнику, Котору и другим црногорским градовима.

Из наведеног произилази питање да ли је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић упознат са политичком судбином донедавног украјинског предсједника Петра Порошенка, чијим је стопама кренуо, наводи се, између осталог у тексту који преносе портали националист.рс и борба.ме.

Тескт преносимо у цијелости:

Наиме, како су то навели велики њемачки филозофи Карла Маркс и Георг Вилхелм Фридрих Хегел, историја се једном понавља као трагедија, а други пут као фарса. Са тог аспекта може се уочити сличност између усвајања “Закона о слободи вјероисповијести” и Ђукановићевог залагања за “обнову” невладине организације познате под називом “Црногорска православна црква” са случајем тзв. Православне цркве Украјине.

Наиме, ПЦУ је почетком 2019. године од Васељенске патријаршије добила тзв. томос о аутокефалности, чиме је створен расцјеп у православљу, с обзиром да је због тога односе са Васељенском патријаршијом фактички прекинула Руска православна црква, иначе најутицајнија и најбројнија међу помјесним православним црквама. Притом, ПЦУ није много више од празне љуштуре, имајући у виду да су њено постојање у цијелом православном свијету признале још само Александријска патријаршија и Грчка православна црква, да њеним проглашењем није значајније умањен утицај РПЦ у Украјини, али и да ова вјерска заједница неће моћи да именује своје великодостојнике у иностранству, него ће то чинити васељенски патријарх. Без обзира на то, тадашње украјинске власти предвођене Порошенком су додјељивање аутокефалности ПЦУ прославиле као свој велики успјех, да би Порошенко само неколико мјесеци касније, у априлу, на предсједничким изборима био разбијен од комичара Владимира Зеленског.

Ђукановић је, са друге стране, био главни спонзор недавног усвајања “Закона о слободи вјероисповијести”, чија је најважнија одредба да црногорска држава може на себе да препише све оне вјерске објекте саграђене пре 1918. године, а за које вјерске заједнице немају доказе да су у њиховом власништву, па да онда црногорске власти одлуче којој вјерској заједници ће их дати на коришћење. Очигледно је да би Ђукановић највише волио да то буде ЦПЦ на челу са рашчињеним Мирашем Дедеићем, пошто је “обнову” ове невладине организације поставио као један од главних циљева на недавно одржаном Конгресу владајуће Демократске партије социјалиста.

Можда и највећа сличност између Ђукановића и пропалог политичара По(т)рошенка јесте у томе што се иза њихових потеза чита јасна намјера Запада, а прије свега САД, да забију клин између братских народа које је одвајкада спајало исто поријекло, национална свијест и црква. То је, као што се да видјети, већ учињено на примјеру Руса и Украјинаца, а сада се покушава и између Срба и Црногораца. Циљ је исти – произвођењем вјештачких подјела посијати мржњу и закрвити рођену браћу, да би се онда Американци и њихови савезници појавили као заштитници “угрожених” народа које наводно угрожавају њихови већи “сусједи”, у овим случајевима Русија и Србија. И наравно, представити Русе и Србе, руску и српску цркву, као осовину зла и главни извор пријетњи за своје окружење. Ето, то је тај модел… Иначе, кажу да је “храбри” Мило, одмах пошто су отпочела мирна окупљања и шетње вјерника широм Црне Горе, звао НАТО да тражи заштиту. Од сопственог народа, који у миру шета до својих светиња!

Постоје и друге сличности између Мила и Порошенка. Порошенко је један од највећих украјинских олигарха, познат и као “краљ чоколаде” због богатства које је стекао на кондиторским производима. Ђукановић није био толико заинтересован за чоколаду, али јесте за дуван, а кажу да је тако стечени капитал уложио у широк спектар привредних дјелатности, због чега није чудно што га сматрају господаром свега што лети, плива и гмиже у Црној Гори. Осим тога, не смије се изоставити ни мањак гадљивости према идеологији и иконографији фашистичких и нацистичких сарадника. Она се у Порошенковом случају односи на глорификовање вође пронацистичке тзв. Украјинске устаничке армије из Другог свјетског рата Степана Бандере, док се Мило посветио оживљавању лика и дјела фашистичких идеолога и блиских сарадника Анте Павелића, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Иначе, Дрљевић, познат и као текстописац црногорске химне “Ој свијетла мајска зоро#, створио је појам “црногорославље”, под којим је подразумијевао наводни посебан облик православља у Црној Гори, све у настојању да умањи значај и утицај Српске цркве и Светосавља. Штедимлија је био главни идеолог и пропагандиста стварања Павелићеве сателитске тзв. Хрватске православне цркве, а у својим радовима је писао о томе да би Црногорци, Хрвати и Албанци требало да се уједине у борби против Срба.

У свим наведеним сличностима између Порошенка и Ђукановића постоји и једна велика, иако (за сада) неостварена опасност. Наиме, Порошенко је имао отворену подршку америчког фактора у борби против “проруских сепаратиста” – сопствених грађана на истоку Украјине, у Доњецкој и Луганској области, који су се успротивили кидању веза са Русијом.

Да ли ће се Ђукановић опредијелити да, у налету безумља које евидентно све више обузима власти у Подгорици, примјени силу против својих грађана, који се противе отимању својих многовековних светиња и покушајима прављења непремостиве провалије у односима са Србијом? Надајмо се да неће.

Јер, ако ништа друго, има примјер Порошенка. А он се гадно “олупао”.