Романије - Љубав побјеђује! 
Лаза Костић један је од највећих српских пјесника; рођен 12. фебруара 1841. године, у Ковиљу код Новог Сада. Основну школу учио је у родном мјесту и Ђурђеву, а гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму. Права је дипломирао 1864. а само двије године касније докторирао на Универзитету Лоранд Етвош у Пешти. Одмах потом, постао је професор у Српској гимназији у Новом Саду. Као биљежник пет година је радио у Новосадском магистрату, а након тога почиње да се бави књижевношћу, новинарством и политиком. Био је један од учесника у стварању политичког покрета Уједињена омладина српска, који је дјеловао до 1871. године. Током 1869. лажно је оптужен да је учествовао у убиству кнеза Михаила због чега је ухапшен. Године 1873. изабран је за посланика у Угарском сабору и био је један од најближих сарадника Светозара Милетића. Једно вријеме био је секретар српског посланства у Петрограду. Због притиска владе, 1884. године преселио се у Црну Гору, гдје је био сарадник кнеза Николе I Петровића Његоша и уређивао је „Глас Црногораца“ на Цетињу. Након седам година вратио се у Сомбор. Радио је као управник Српске народне читаонице, која данас носи његово име. Био је члан Српског ученог друштва и члан Српске краљевске академије.
Костић је пропјевао још као ђак у гимназији, крајем педесетих година XIX вијека. Првим својим стиховима стекао је углед, који је шездесетих и седамдесетих година све више растао тако да се, поред Змаја и Јакшића, убрајао у најбоље српске пјеснике. Његов опус састоји се од 150 лирских пјесама; писао је трагедије, драме, естетичке расправе, филозофске трактате, монографије, приповијетке. Пошто је говорио латински, грчки, енглески, њемачки, француски, руски и мађарски, Лаза Костић је превео многа дјела, међу којима су драме енглеског писца Вилијама Шекспира.
Године 1891. пјесник је на пријему код породице Дунђерски упознао тридесет година млађу Ленку и одмах се родила љубав. Пристао је да му њен отац постане добротвор те је годину дана боравио код њих. Свјестан да њена породица, због материјалне ситуације и разлике у годинама, њихову љубав неће дозволити отишао је у манастир Крушедол. Увјерен да ће је заборавити само ако се физички удаље, 1985. године оженио је Јулијану Паланачки и преселио се у Сомбор, а Ленкин отац Лазар Дунђерски био му је кум. Два мјесеца касније, Ленка је умрла у Бечу од тифуса. Лаза је то сазнао на меденом мјесецу у Венецији. У цркви Госпа од Спаса помолио се за Ленку и почео да пише пјесму „Санта Мариа дела Салуте“. Најљепшу српску пјесму XX вијека стварао је више од десет година и објављена је 1909. а пјесник је преминуо годину дана касније, 26. новебра 1910. На основу ове љубавне приче снимљен је филм „Санта Мариа дела Салуте“, који је премијерно приказан 2016. године. Поред ове, Лазина највреднија лирска пјесма је „Међу јавом и мед сном“.
Међу јавом и мед сном
Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!
Посљедњи велики пјесник међу српским романтичарима Лаза Костић несумњиво је једна од најнеобичнијих личности у читавој српској поезији. Нашироко је био познат по томе што је пркосио одјевањем, ставовима, критикама и поезијом. Образован, духовит, са нечим аристократским у понашању, изгледао је као свјетски човјек, наспрам којег су његови пјеснички другови дјеловали помало провинцијално.
