После великог узбуђења, али и периода када нерви пуцају због организације свадбеном весеља, млади брачни пар обично планира одлазак на прво заједничко путовање.
Жеље су различите и свако бира оно што му одговара и где ће се најбоље опустити.
Многи се питају како је настао овај пост-свадбени обичај.
Трагови овог обичаја воде до Сумераца када се младом брачном пару поклањало оно што је било највредније у то време – мед. Обичај је налагао да се наредних месец дана млади посвете себи и стварању потомства а све то време треба да конзумирају мед.
Негде је млада била отимана и наредних месец дана ју је младожења крио од бесне родбине а за то време су јели мед.
У В веку су различите културе практиковале лунарни календар и све је према њему одређивано. Код германског племена Тевтонаца био је обичај да се брак склапа током периода пуног месеца.
Након тога, брачни пар се повлачи до следећег пуног месеца. Тада је новопечени пар пио медовачу за коју се веровало да има афродизијачка својства. Тај обичај је постојао и у Вавилону.
Сама етимологија речи је врло јасна: месец када млади брачни пар ужива у заједничком животу, када им је живот меден. Први пут је ова реч забележена 1542. године када је Семјуел Џонсон написао:
– Први месец након венчања, када нема ничега осим нежности и задовољства.
Та енглеска кованица „хонеyмоон“ је тада често коришћена у саркастичном значењу, уз упозорење да са „опадањем Месеца, опада и љубав“.
У 19. веку у Великој Британији је био обичај да млади брачни пар медени месец искористи за одлазак на свадбену турнеју како би посетили пријатеље и чланове породице који нису могли да присуствују венчању.
Од тада до данас је остало да млади након венчања одлазе на прво заједничко путовање.
