Романије - Љубав побјеђује! 
Високо интелигентни људи не доносе увијек најбоље одлуке. Висок ИQ такође не може да вам гарантује успјех или срећу. Неријетко интелигентни људи бивају заробљени у мрежи сачињеној од сопствених брига, анксиозности и очаја.
Сјетимо се Ернеста Хемингвеја, Емили Дикинсон, Вирџиније Вулф, Едгара Алана Поа, па и Амадеуса Моцарта – велики умови са великом анксиозношћу.
Али, има ли истине у свему томе? Постоји ли директна веза између високе интелигенције и депресије?
За почетак, висока интелигенција не доприноси нужно развоју било које менталне болести. Ипак, одређена предиспозиција за претјерану забринутост, самокритичност и искривљен, најчешће негативан поглед на свијет заиста постоји. У великом броју случајева ови фактори стварају идеалне услове за депресију.
Наравно, постоје изузеци. Имамо феноменалне људе који максимално искоришчавају свој потенцијал улажући, не само у свој живот, већ и у само друштво. Ипак, многе студије и књиге показују јединствену везу са депресијом, посебно код људи чије је ИQ изнад 170.
Високо интелигентни људи и депресија
Књига „Креативни мозак“ (The Creative Brain) штиво је од велике помоћи за разумијевање начина на који функционише мозак најпаметнијих и најкреативнијих људи.
Неуролог др Ненси Андрејасен у њој помно демонстрира значајну тенденцију да генијалци у нашем друштву могу да развију одређене поремећаје: биполарни поремећај, депресију, нападе анксиозности, а посебно нападе панике.
Чак нам је и Аристотел својевремено показао да интелигенција иде руку под руку са меланхолијом. Генијалци попут Њутна, Шохопенхауера и Дарвина патили су од дугих периода неурозе и психозе. Вирџинија Вулф, Ернест Хемингвеј и Винсент Ван Гог су предузели застрашујући корак окончања сопственог живота.
Међутим, увијек је било тихих, несхваћених, усамљених генијалаца који су живјели у својим малим свјетовима. Одвојени од стварности која им се чини превише хаотичном, бесмисленом и разочаравајућом.
Фројд са својом ћерком Аном проучавао је развој групе дјеце с коефицијентом интелигенције изнад 130. У својој студији открио је да их је скоро 60 одсто на крају развило депресивни поремећај.
Ту је и прослављени рад Луиса Термана, пионира образовне психологије с почетка 20. вијека. Било је то 60-их година када је почело дуго проучавање високо способне дјеце. Дјеца са ИQ изнад 170 учествовала су у једном од најпознатијих експеримената у историји психологије. Ту дјецу су звали „термитима“. Тек 90-их година дошло је до извлачења неких важних закључака из студије.
„Термити“, дјеца Луиса Термана који су поменутих 90-их били средовјечни одрасли, показали су врло занимљиве резултате. Установљена је веза између високе интелигенције и нижег нивоа задовољства животом. Додуше, многи од њих стекли су славу и важне позиције у друштву. Али многи су такође покушали самоубиство више од једном или су постали зависни од алкохола.
Још један значајан аспект који открива ова група људи је посебна осјетљивост на свјетске проблеме. Високо интелигентним људима смета егоистично, ирационално и нелогично понашање.
IQ vs EQ
Стручњаци кажу да високо интелигентни људи понекад развију дисоцијативни поремећај личности. Они своје животе виде споља, попут приповједача који користи треће лице да види са помном објективношћу, али без осјећаја да су у потпуности дио тога.
Ова перспектива проузрокује „слијепе тачке“. То је концепт који је тијесно повезан с емоционалном интелигенцијом, о чему је Даниел Големан говорио у занимљивој књизи истог наслова. Та перспектива проузрокује самообмане, озбиљне грешке у перцепцији.
Дакле, оно што високо интелигентни људи често раде је искључиво фокусирање на оно што недостаје њиховој околини. Ствари које нису синхронизиране, егоистични дјелови свијета, свијет у који не могу да се уклопе. Често немају емоционалне вјештине да пронађу мир у овом збуњујућем свијету.
Још једна ствар коју можемо да закључимо о високо интелигентним људима јесте да им често недостаје једно критично подручје: емоције. То нас доводи до другог закључка: можда би требало да додамо још један фактор ИQ, наводи Exploring Your Mind.
