Први мај, Међународни празник рада: како то тужно звучи. Јер, гдје је данас радничка класа и шта данас, уопште, значи „свијет рада“, та синтагма скована у неолибералистичком добу, када је и рад и сваки вид стваралаштва гурнут на маргину. У свијету који се љуља на ивици катастрофе, у свијету апсурда и неограничене, бруталне власти јачих и богатијих.
Данас је Међународни празник рада, установљен далеке 1886. године у знак сјећања на велике радничке демонстрације у Чикагу. Данас у Чикагу, и у Њујорку, и у Вашингтону и у Берлину … дувају сасвим другачији вјетрови и играју се неке друге игре, у којима радници нису чак ни на клупи за резерве.
А опет, и данас радници страхују да ће им вјештачка интелигенција отети посао, баш као што су у 19. вијеку радници, из истих разлога, страховали од машина.
Уништавање машина, тада, није ријешило радничке муке. Напротив. Ствар је помјерена с мртве тачке тек када је радничка класа схватила да их без хљеба не остављају машине, него капиталисти дерикоже.
А данас? Данас су ствари много компликованије, а опет суштински исте.
Моћници гомилају милијарде на својим рачунима, а они који живе од свог рада једва крпе крај с крајем. Тако је диљем свијета. Тако је и на овом комадићу планете у којем ми живимо: у Републици Српској и Босни и Херцеговини.
Само што је нама у овој јадној, опљачканој и осиромашеној земљи, још горе, него рецимо, радницима у САД или Њемачкој. А ипак боље, него у неким афричким земљама, гдје људи умиру од глади и жеђи, колико год вриједно радили.
Ако ћемо право, цијели свијет је Апсурдистан. Многи ће побјећи у иностранство, али тај бијег све више личи на онај трагикомични виц у којем су Мују питали шта ће урадити ако буде смак свијета, а он одговорио да ће побјећи у Њемачку.
Ипак, у овом нашем, посткомунистичком друштву, још је остало нешто од првомајске традиције. На примјер, првомајски уранак, који се, већ одавно, претворио у роштиљање уз пво и ракију. Без првомајских парола, без помена радничких права. Зашто кварити идилу у сунчани мајски дан!
Само, идила је већ одавно претоврена у кошмар: све је мање радника и пензионера који имају довојно новца за ћевапе, који коштају 20 КМ по килограму.
Ни радничког пасуља ове године неће бити у Парку Младена Стојановића у Бањалуци. Узалуд су се широке народне масе понадале да ће се бесплатно опасуљити. Док цијене хране дивљају, није мала ствар добити џабе тањир пасуља.
А некадашње поносите фабричке хале преворене су, већ одавно, у тржне центре и канцеларије политичких станака. Радници нису фактор, траже се потрошачи и гласачи.
Има ли излаза? Има, само није ни лак, ни једноставан.
