Љубав на први поглед између Софије Милосављевић и Косте Пећанца десила се када је лепотица испустила марамицу, а Коста јој одмах притекао у помоћ.
Коста Пећанац, српски ратник 40 година је био национални херој, међутим, три године је сматран издајником, а на крају је и остао упамћен по томе.
Рођена је у Алексинцу 1889. године у богатој трговачкој породици. Изучила је Женску занатску школу,а њене сестре Учитељску.
Са Костом је имала три сина и ћерку. Била је стуб породице јер је Коста читав живот провео по бојиштима. Она га је чекала и на својој кожи осетила сав бес окупатора а потом и нове власти.
Смрт троје деце
Њена трагедија почиње почетком Првог светског рата. Од тифуса јој умире син Милован, тада седмогодишњи дечак. Долазе Бугари и она преживљава свакодневне тортуре, због злодела окупатора за два месеца страдају јој ћерка Милица и син Иван. Њу и њено последње дете Милана интернирају у радни логор у Неготину, где је свакодневно муче и с***уално злостављају за корицу хлеба. Из рата излази са туберкулозом и дететом које једва преживљава изгладнелост.
Следи послератни период када се делимично опоравља, а син Милан уписује правни факултет, али мора и да ради као чиновник у бродоградилишту у Београду.
Избија Други светски рат. Коста као командант четничких формација за јужну Србију прелази на страну Немаца, са собом увлачи у рат и сина кога поставља за четничког команданта у Куршумлији.
1944. је кобна година за породицу. Косту убијају четници Драже Михајловића маја месеца, а Милана крајем октобра стрељају партизани.
Софија остаје сама, а нова власт јој све узима. Принуђена је да са снајом и једноипигодишњим унуком Костом живи у кокошињцу код Силвије Шуловић.1949. поново јој се суди и тада губи сва људска права, шаљу је пет година у Забелу код Пожаревца на принудни рад.
Али све је издржала, вратила се у Ниш са 65 година, међутим и тада је њена молба за социјалну помоћ одбијена.
Умире 1961. у 72. години живота на рукама свога унука Косте.
