Графит је један од најнеобичнијих материјала у природи, јер иако припада истој породици као дијамант, по изгледу и особинама потпуно је другачији. И један и други састоје се од чистог угљеника, али су њихови атоми распоређени на различит начин. Док је дијамант изузетно тврд, графит је мекан и лако се љушти, што га чини идеалним за писање и цртање.
Унутар графита, атоми угљеника повезани су у танке слојеве који лако клизе један преко другог. Када пишемо оловком, ти ситни слојеви остају на папиру и формирају линије и слова. Зато графит не оставља траг бојом, већ танким честицама које се лијепе за површину папира. Управо због те структуре, графит се лако брише гумицом, што га чини савршеним за учење, скицирање и исправљање грешака.
Језгро оловке је мјешавина графита и глине, а од њиховог односа зависи тврдоћа оловке. Више глине значи тврђу оловку (попут „Х“ оловке), а више графита мекшу и тамнију (попут „Б“ оловке). Зато умјетници и техничари користе читаве сетове оловака различите тврдоће.
Графит се користи још од 16. вијека, када је у Енглеској откривено велико налазиште чистог графита. Тада су људи први пут почели да га користе за писање, обавијајући комаде дрветом. Од тог једноставног изума настала је модерна оловка коју данас користимо свакодневно.
Поред писања, графит има и многе друге важне улоге. Користи се у батеријама, електроници, индустрији па чак и у свемирској технологији, јер добро проводи струју и подноси високе температуре.
