
Подкаст из срца Романије доноси причу са Неђом Ђуровићем, човјеком чије се име у свијету атлетике широм југословенског простора изговара са посебним поштовањем.
Постоје имена која не треба објашњавати. И постоје времена у којима су та имена настала.
Његово име се изговарало и изговара се са поштовањем, а то није настало преко ноћи. То је поштовање које се градило годинама на тартан стазама али и онима од земље, шљаке, бетона. У тишини тренинга, у понављању покрета и у одрицању које остаје невидљиво.
Међутим као ни већина великих прича ни ова не почиње на великим стадионима.
Почиње под Црвенком, у школи у Соколовићима. У времену када је наставник могао и знао да препозна таленат и усмјери га, а гимназија у Сокоцу да му да облик и смјер.
Сарајево је било логичан наставак. Тамо гдје се спорт живио озбиљно, гдје је дрес Атлетског клуба „Сарајево“ носио тежину, а репрезентација значила више од самог такмичења. Двије деценије у клубу, шеснаест година у репрезентацији Југославије, шест титула првака државе, исти број освојених купова бројке које данас дјелују као подсјетник на једно другачије вријеме.
Вријеме у којем се успјех није мјерио тренутком, већ трајањем.
Међу сјећањима која остају, посебно мјесто има 1984. година. Олимпијада у Сарајеву, симбол једног доба, и тренутак када је носио олимпијску бакљу. Та част била је потврда труда, рада и непролазне вриједности.
А онда — повратак.
Не као крај, него као друга врста почетка.
Соколац, Атлетски клуб „Гласинац“, и генерације које долазе. Већ деценијама, његов рад више није усмјерен на резултат сопственог имена, него на имена других. На оне који тек треба да направе своје прве кораке, и који у том путу носе дио онога што им је пренесено.
Око тридесет рекорда на нивоу Босне и Херцеговине, још више у Републици Српској, бројни спортисти који су прошли кроз његове руке — то је насљеђе које се не мјери само бројем, већ трајањем.
И можда управо у томе лежи суштина ове приче. Не у томе шта је освојено, него шта је остало.
Ово је прича о времену у којем се рад подразумијевао, о дисциплини која се није доводила у питање и о човјеку који је читав живот остао вјеран „краљици спортова“.









