Језик гризем да не вриснем,
не дам љутњи да закуља,
Богородицу, њедру стиснем,
да не зборим језиком муља.
Пред празник међ’ највећима,
вазнесе се међ бесмртне,
сад још више мрска, њима,
твоја слава, ђенерале.
Арнаутској су увијек, сили,
христољубиви мрски били,
знали су на кога ударају,
а данас још боље знају.
Христов војник, увјек гоњен,
али никад и покорен,
не умире ко Христом ходи,
само се још већи роди!
Знају крајишници, небо зна,
и жалбеног вјећа, Матимба,
чврстих доказа, не би за осуду,
доће вријеме, разбистриће воду.
Знају Срби, шта би се збило,
да те није Калиновик изњедрио,
зле намјере, помрсиш,њи’ове,
зато те , Ратко, и не воле!
Нек лају сад рђе, земни пси,
ђенерале наш,бесмртан си,
појаће и свете, гусле вјечно,
ко је био Младић Ратко.
Срби ће, Богу милом хвала,
вјечно славити, ђенерала,
крајишника свог, србског тића,
пред олтаром, праведника.
Њихови казамати, а ни јуде,
сви што твоме лику суде,
до кољена теби, неће и нису,
историју, ко ти, јунаци пишу!
Крвопије жедне крви србља,
вазнијеше те прије, давно,
та ће и’ рана довијек жуља,
Ратко Младић, име славно!
Нисмо клекли на вјест о смрти,
само нам срце оста да дрхти,
знамо да оде, у загрљај ћери,
путуј ђенерале, не замјери.
Путуј ђенерале, српска јуначино,
доста је бола и неправде било,
радуј се и пјевај, ко што си волио,
благо оном ко у срцу народу живи,
зна за шта се и родио!
Поздрави нам сву браћу у строју,
и одмори душу, напаћену, своју,
не замјери, сузама не дам из ока,
ни онима, што волим, из срца свога!
Аутор: Драгана Љуна
Поносна Буковчанка
