Постоји тренутак у животу сваке заједнице када се мора одлучити хоће ли промјену посматрати као нешто што јој се једноставно догађа или као процес у којем и сама активно учествује. Тај тренутак најчешће не долази уз најаву, свечаност, говор или датум који ће се памтити. Долази тихо — кроз свакодневне ствари, кроз начин на који плаћамо рачуне, кроз питање ко има приступ нашем медицинском картону, али и кроз то одакле долази електрична енергија коју трошимо док читамо ове редове.
Чини се да се управо сада налазимо у таквом тренутку.
Кад год се у јавном простору помене вјештачка интелигенција, дигитализација или енергетска транзиција, реакција је, по правилу, једна од двије.
Прва је одбацивање — увјерење да се све то односи на велике земље, Силицијумску долину и неки свијет далеко од нас, те да ће до наших простора стићи тек за двадесет година, ако уопште и стигне.
Друга реакција је фасцинација без суштине. Говори се о „чудима технологије“, роботима који пишу есеје или аутомобилима који сами возе, готово као о забави или вијестима из неке друге стварности.
Обје реакције, међутим, почивају на истој грешци. Технолошку промјену посматрају као нешто спољашње, нешто што се догађа „тамо“, „њима“ и „у будућности“.
А промјена о којој говоримо већ је овдје.
Она већ мијења начин на који млади траже посао, начин на који се воде преговори о инвестицијама и критеријуме на основу којих компаније одлучују гдје ће отворити нови погон, а гдје неће.
Технологија никада није само технологија
Питање технологије никада није било искључиво техничко питање. Оно је увијек било и питање друштва — ко ће имати посао, ко ће имати утицај, која ће се знања цијенити, а која ће временом постати мање потребна.
Развој технологије мијења координате на којима се та питања постављају, али суштина остаје иста: ко одлучује, ко се прилагођава и ко само трпи посљедице одлука које су донијели други.
Лекција коју носимо, а не знамо да је носимо
Постоји нешто специфично у искуству заједница као што је наша — искуство преживљавања великих промјена које нисмо изазвали, али чије смо посљедице осјетили дубоко и дуготрајно.
Распад једне државе, рат, транзиција из једног економског система у други и одлазак генерација младих људи у иностранство — све су то били таласи које нисмо тражили, али кроз које смо морали да прођемо.
То искуство, колико год парадоксално звучало, може бити и одређена предност.
Не зато што патња сама по себи има вриједност — нема је, нити би ико ко је живио кроз деведесете године требало да романтизује то вријеме. Предност лежи у нечем другом: заједница која је преживјела велике дисконтинуитете развија извјесну отпорност и способност да се брзо прилагоди онда када мора.
Многе развијене земље данас се суочавају са промјенама за које немају ни друштвену ни психолошку припрему. Навикле су на стабилност, предвидивост и постепеност.
Ми тај луксуз деценијама нисмо имали.
То не значи да смо спремни за оно што долази. Значи само да смо можда навикнутији на промјене него што мислимо и да та навика, ако се правилно усмјери, може постати ресурс, а не само терет успомена.
Шта се заправо мијења?
Када говоримо о „технологији“, лако је изгубити се у магловитим терминима — вјештачкој интелигенцији, дигитализацији и иновацијама. То су ријечи које се толико често понављају да понекад губе своје стварно значење.
Зато их је потребно вратити у свакодневни живот и поставити неколико конкретних питања.
Енергија као темељ дигиталне економије
Прво питање је енергетско.
Свака дигитална економија, без изузетка, почива на нечему толико обичном да се често занемарује — стабилном, поузданом и приступачном извору електричне енергије.
Подаци се не чувају у „облаку“ у неком апстрактном смислу. Они се налазе у физичким објектима испуњеним серверима који троше огромне количине електричне енергије и захтијевају снажне системе хлађења.
Земља која нема стабилну енергетску мрежу тешко може постати озбиљан домаћин великим дигиталним системима, без обзира на то колико талентованих програмера има.
Технологија мијења и демографију
Друго питање је демографско.
Технологија не мијења само начин на који радимо већ и мјесто са којег можемо радити. Данас висококвалификовани стручњак може живјети у малом мјесту, а радити за компанију са друге стране свијета.
То отвара питање које до сада нисмо морали тако озбиљно да постављамо: шта чини да неко остане у једној средини ако више не мора да остане због посла?
Одговор на то питање — квалитет живота, снажна заједница, безбједност, инфраструктура и осјећај смисла — постаје економско питање прворазредног значаја.
Дигитализација мијења однос грађана и институција
Треће питање је институционално.
Технологија не мијења само тржиште рада. Она мијења и начин на који државе функционишу, како се доносе одлуке и како се прикупљају и користе подаци о грађанима.
Земље које су успјеле да изграде функционалну дигиталну државу, попут Естоније као једног од најпознатијих примјера, нису само „увеле компјутере у администрацију“.
Промијениле су однос између грађанина и институције, учинивши га бржим, транспарентнијим и мање подложним произвољности.
Образовање као кључно питање будућности
Четврто, а можда и најважније питање, јесте образовање.
Не само у смислу увођења нових предмета у школе, већ у смислу онога што млад човјек вјерује да треба да научи како би имао перспективу.
Ако млади људи и даље виде одлазак као једини пут ка бољој будућности, никаква технолошка инфраструктура неће бити довољна.
Промјена мора почети од увјерења, а увјерење се не гради декларацијама, већ конкретним примјерима који показују да останак овдје може бити избор који има смисла.
Зашто баш сада?
Свака генерација вјерује да живи у „посебном“ историјском тренутку и зато треба бити опрезан са великим тврдњама о значају садашњости.
Ипак, постоје и објективни показатељи.
Брзина којом се савремене технологије шире тешко се може поредити са претходним периодима. Технологијама за које су некада биле потребне деценије да дођу до масовне примјене, данас су понекад довољне године, па чак и мјесеци.
То значи да заједнице које касне више немају исти простор за надокнађивање заостатка као некада.
Земља која је каснила са индустријализацијом могла је у одређеном тренутку изградити фабрике и покушати да за деценију или двије сустигне развијеније.
Земља која данас касни са дигиталном трансформацијом ризикује да тај јаз постане дубљи и дуготрајнији — не зато што је технологија сама по себи неумитна, већ зато што се заједно са њом мијења и то ко привлачи капитал, ко привлачи људе и ко поставља правила.
Истовремено, садашњи тренутак нуди и нешто што претходни нису — готово неограничен приступ знању и искуствима других.
Никада раније мале заједнице нису имале приступ информацијама, алатима и примјерима других малих и успјешних друштава на начин на који их имају данас.
Искуства Естоније, Сингапура или Израела нису више заробљена у књигама и академским студијама доступним малом броју људи. Та искуства су доступна, анализирана и документована.
Зато кључно питање више није да ли знамо шта функционише.
Питање је да ли ћемо то знање претворити у одлуке.
И, можда још важније — хоћемо ли бити они који ће промјене само посматрати или они који ће у њима активно учествовати.
