“Разумите, дјецо, понос је то…“ Ево како је говорио ДЕДА ЂОРЂЕ, ЧУВАР ЗЕЈТИНЛИКА и последњи симбол Великог рата

Ђорђе Михаиловић, познатији као деда Ђорђе, чувар Зејтинлика у Солуну, преминуо је у 96. години. Више од шест деценија он је чувао последња почивалишта, али и сећања на славне јунаке пале за слободу у Великом рату. А ево шта је о томе говорио…

Деда Ђорђе је на српском војничком гробљу на Зејтинлику провео живот. Недалеко одатле је рођен, ту је одрастао, засновао породицу… у стану преко пута гробља је до последњег дана и живео.

И свакога је дочекивао. Од 1961. када је од оца преузео посао чувара није било дана да не обиђе гробове, сачека посетиоце и исприча им причу славног места које му је поверено на чување. Увек са опанцима на ногама, шајкачом на глави и у војничкој униформи. Рецитовао је стихове Војислава Илића Млађег и испијао домаћу ракију – по једну, за душу.

А ево како је Ђорђе Михаиловић говорио о себи, свом послу, Србима, историји…

“Мој отац Ђуро, он је све до смрти, а то је било 1961. године, чувао ово свето место. Мени је казао: “Ти ме наследи”. То је част, рекао ми је, а част, сине, нема цену. Застава коју држиш, да не паднеш… Тако је њему говорио његов отац, тако он мени.”

***

“Деда Саво је пренео на мог оца ове речи, а он их је испричао мени: “Не заборави, сине, никада бол са којим су наши, српски војници, хранили чежњу за повратком кући, робовали крваво парче своје земље да би се у њу вратили. Да загрле породице које их нису дочекале. Децу, која их нису упамтила”. Данас ја ово говорим њиховим потомцима. Они плачу. Кажу: “Да им се барем овим сузама одужимо”. Ја те сузе поштујем, али их не волим. Одговорим им: “Децо, ваш дуг није да плачете, већ да не заборавите јунаке”. Ниједан народ није имао среће у забораву таквих ратника.”

***

“Не могу да заборавим једну слику. Дошле старине, година као што ја сада имам, и више. Пратили су их синови, унуци. Придржавали их, а они падају уз крстове сабораца. Била је то њихова последња посета Зејтинлику. Вадили су из недара суве шљиве, јабуке… Неко грумен земље донео, неко воштаницу. Сви плачу. Ја стежем срце, па плачем само кад нико не види. Плачем за свима који овде почивају, страдали у чежњи за отаџбином, мајчинском сузом. Својим кућним прагом, њивом, заустављеним плугом у родној ораници.”

***

“Све је више младих Срба који долазе. Нема дана да не дођу. Попијемо за покој душе завичајну ракију. Они се сликају. Неки под личким, неки под црногорским капама, сви уз заставе славних дивизија. Личани, Црногорци, Босанци…Сви смо ми Срби. А многи ме питају како то да сам и у овим данима на Зејтинлику… Кажем им: тако што све мислим да су ови јунаци живи. Тако им и служим. Тако, као да су ми најрођенији род. Они су ме обавезали жртвом за слободу отаџбине.”

***

“Без шајкаче из куће никада нисам изашао. Она је симбол српског сељака – војника у балканским ратовима и у Великом рату, када су Срби исписали најсветлије странице наше историје. Нико ми никад није приговорио зашто је носим. Поносио сам се, и то су ценили сви који су долазили на Зејтинлик. И Светлани сам рекао: „Шајкача и ја, заувек. Кад пођем ја, и она ће са мном.”

***

“Разумите, децо, понос је то што служим овима који су нас надвисили.”