У Републици Српској живи све више пензионера, који гладују и смрзавају се, јер од пензија не могу подмирити ни основне потребе. Упозоравају на то из удружења која помажу старим и сиромашним људима.
У Удружењу “Дон” у Приједору од 1. септембра су почели са програмом помоћи у кући за најугроженије баке и дједове. Предсједница овог удружења Муриса Марић каже да су се геронтодомаћице које их обилазе за само мјесец дана нагледале свега.
– Многи пензионери нису купили дрва, или су купили метар два, па још не ложе, јер тај огрев чувају за црне дане. Кад плате рачуне и купе лијекове, немају довољно ни за храну. Укључили смо их у јавну кухињу, да имају бар један солидан оброк дневно, да не гладују. Све у свему туга и јад – каже Муриса Марић.
Она каже да међу корисницима услуга геронтодомаћица има старих који преживљавају од социјалне помоћи, али има и оних који су деценијама радили и зарадили пензију.
– Они су 30 или 40 година устајали сваког јутра, ишли у фабрику, канцеларију, рудник, учионицу… вјерујући да себи тако обезбјеђују мирну и достојанствену старост. А дочекали су да од својих пензија не могу ни живјети ни умријети – каже Марићева.
Статистика показује да њене ријечи нису претјеривање. Просјечна пензија у Републици Српској је око 650 КМ, али за многе је и то недостижна цифра. Најнижа загарантована пензија износи 328 КМ, а десетине хиљада старих људи преживљавају са 400 или 500 КМ мјесечно.
Кад се томе дода вртоглаво поскупљење хране и лијекова, резултат је поражавајући.
Снежана Шешлија, предсједница Удружења”ТоПеер” из Добоја, упозорава да је и у овом граду све више гладних пензионера.
– Они који лани нису спадали у социјалне категорије, данас то јесу, јер су, због таласа поскупљења, нагло осиромашили. Јавља нам се све више пензионера који се жале да не могу платити ни пола трошкова за гријање, било да се ради о рачунима топлане, или набавци пелета или дрва. И за храну се све теже сналазе. Многи долазе у наше удружење и моле да им помогнемо да добију неку помоћ, или субвенцију, како би прегурали зиму – каже Шешлија.
Ни у Бањалуци стање није много боље. О томе најбоље свједочи структура људи које од глади спасава јавна кухиња Удружења “Мозаик пријатељства”. Супротно увријеженом мишљењу “на казану” се не хране маргиналци и беспосличари, него углавном пензионери који су у младост вриједно радили, а сада немају довољно за пристојан живот.
– Имам 500 КМ пензије. Док платим режије, гријање, купим лијекове, сапун, шампон, детерџент, не остане ми довољно за храну. Зато овдје узимам ручак – каже један пензионисани мајстор бањалучког “Чајавеца”.
Пензионери који живе у кућама често проводе вријеме у дневном боравку овог удружења, на топлом, јер немају довољно дрва да ложе по цијеле дане. А и дружење им добро дође јер најчешће живе сами.
У Удружењу пензионера Републике Српске признају да њихови чланови једва преживљавају, али кажу да они немају ништа с тим.
– Јасно је да пензионери немају довољно новца за храну и огрев, јер су пензије мале, али Удружење пензионера нема ништа с тим. Уосталом, пензија није социјална категорија, него зарађено право, и она зависи од година стажа и од тога колико је пензионер, док је био радник, уплаћивао у Фонд ПИО – каже предсједник овог удружења Ратко Трифуновић.
И поручује: ако је неки пензионер угрожен, нек се обрати Центру за социјални рад и тамо тражи помоћ.
Многи се и обраћају, али само ријетки добију подршку, пошто су редови за помоћ све дужи.
