Иако у пјевачке способности Халида Бешлића нико не сумња, оно што је подигло експанзију ових дана, послије његове смрти, јесу приче које се чују у јавности, како је Халид добар човјек и коме је све помогао.
Многи су се питали зашто Халид Бешлић 20 година није пјевао у Београду, а он је о томе и сам причао.
У временима када су скромност и доброта све ређе особине, приче о Халиду Бешлићу подсјећају нас зашто је овај легендарни пјевач био много више од музичара.
Иза великих хитова и препознатљивог гласа, стоји човјек чије је срце куцало за друге – за своје комшије, пријатеље и родни крај подно Романије.
Хеликоптер са храном
Међу бројним причама о Халидовом карактеру, посебно се издваја она из зиме у његовом родном крају, када је снијег одсјекао села од свијета.
Ту причу је у свом путопису забиљежио писац Јосип Млакић, а испричао ју је мјештанин Перо Будеша, који и данас живи у Халидовом засеоку Врапци.
– А Халид… човјек и по, кажем ти! Неке године снијег нас изненади, буде га и по два метра. Зове Халид однекуд, из Њемачке или Аустрије: ‘Перо, имате ли шта да једете? Могу ја замолити да пошаљу хеликоптер, да вам избаце храну док не прође снијег, само реци!’ Људина, ето ти! – прича Перо.
Кнежина, село подно Романије из ког потиче Бешлић, често зна да буде потпуно одсјечена од свијета. Управо тада, како свједоче мјештани, Халид је увијек показивао своје право лице – једноставног, великодушног и искрено забринутог човека.
– Није га никада занимало ко је које вјере или нације – гледа само какав је ко човјек. И никада се није стидио свог краја, ових ливада гдје је одрастао – додаје Перо, показујући на брдо гдје је мали Халид некада пјевао и играо се с вршњацима.
Породични коријени и дјетињство уз оца Мују
Халидов отац Мујо Бешлић, зидар и радник из народа, био је његов први и највећи узор. Перо Будеша се сјећа да му је Мујо помагао око градње куће, учећи га занату и поштеном раду.
У тој скромној кући, прича Перо, „заплакао је и мали Халид – мада се чини да је већ тада раширио руке и запевао“.
Управо из тог дома, из једноставног и сиромашног окружења, поникао је човјек који ће касније пјевати пред десетинама хиљада људи – али никада неће заборавити свој праг и оне који су му помогли да стане на ноге.
Човек из народа који никада није заборавио одакле је
Мјештани Кнежине кажу да је Халид увијек долазио у своје село, доносио поклоне, распитивао се за здравље старих и помагао колико је могао.
За њих он никада није био „звезда“, већ „њихов Халид“ – исти онај момак који је некада певао на вашару и помагао суседима да унесу сено у шталу пре кише.
Његова скромност била је толико природна да је често одбијао похвале, говорећи да „није учинио ништа посебно“. А управо та једноставност била је оно што га је чинило великим.
Хуманост без рекламе и помпе
Током ратних година, док су многи тражили спас, Халид је у свом стану у Штутгарту примио чак двадесет избјеглица.
Како је испричао музичар Сејо Сеxон, „мало ко би то урадио без рекламе или интереса – Халид је то чинио из чисте људскости“.
Годинама касније, када су поплаве 2014. године погодиле Босну и Херцеговину, Халид је отворио врата свог мотела „Бешлић“ у Семизовцу, нудећи уточиште свима који су остали без дома, преноси Стил.
– Нека се људи смјесте, имају гдје да преспавају, све ћемо ријешити – рекао је тада једноставно.
Глас доброте који траје дуже од пјесме
Приче о Халидовим добрим дјелима су безбројне. Он никада није тражио пажњу медија, нити се хвалио оним што је чинио.
Чак и када се рефлектори угасе, свјетлост коју је оставио остаје – у срцима људи који су га познавали, и оних који су га поштовали издалека.
Његова доброта и племенитост надахнуле су и начелника општине Соколац, који је најавио подизање споменика у Кнежини, у знак захвалности човјеку који је прославио свој крај, али га никада није напустио.
– Много је помогао људима овог краја, заслужује да му се Кнежина одужи – рекао је начелник.
