Из Суда Босне и Херцеговине као на траци излазе саопштења којима нам тај суд само открива колико је болестан, а са њим и комплетно правосуђе у БиХ. И да трагедија буде већа, Суд БиХ се својим саопштењима, којима би да прикаже како он наводно ради свој посао по закону, уствари понаша по оној Шекспировој: „гријех у вјечном страху да сумње не даје, скривајући себе сам се одаје“, што доказује и само неколико примјера у наставку.
Дакле, најприје нас Суд БиХ мјесецима замајава неистином да наводно закон не дозвољава да се у осуђујућу кривичну пресуду унесу и правне посљедице које по сили закона наступају њеном правоснажношћу, као у случају пресуде тог суда изречене Милораду Додику 12.6. ове године.
Таква тврдња Суда БиХ напросто није тачна, јер ниједном одредбом било ког закона у БиХ није забрањено суду да у изреци такве пресуде одлучи и напише које правне посљедице она по закону повлачи за собом, нити је и једним нашим законом прописано да се мора укинути или преиначити пресуда у чијој изреци је суд одредио и њене правне посљедице.
Да је Суд БиХ тако радио свој посао, не би произвео стање хаоса које је наступило по правоснажности кривичне пресуде Суда БиХ против Милорада Додика, стање у којем у том суду судије не могу да заузму став о томе које све правне посљедице су наступиле правоснажношћу те пресуде.
Зато имамо хаос у којем једно одјељење тог суда сматра да та пресуда нема за правну посљедицу забрану Додику да буде предсједник политичке партије СНСД, која несумњиво има статус правног лица.
На другој страни су судије, међу којима је и судија Сена Узуновић која је донијела првостепену осуђујућу пресуду против Милорада Додика, потврђену од стране жалбеног вијећа Суда БиХ, а која је тек неки дан упутила у том својству званичан акт ЦИК-у БиХ, којим је затражила да ЦИК изврши њену пресуду у погледу свих њених правних посљедица. Само што судија Узуновић ни у том акту, судећи по његовом садржају који су објавили медији, није јасно рекла да (ли) њена пресуда има за правну посљедицу забрану Додику да обавља функцију предсједника СНСД-а.
И да хаос буде већи, судија Узуновић то ради закашњело, након што је вук већ појео магарца, то јест након што је вијеће Управног одјељења Суда БиХ у свом рјешењу већ одлучило да је правно ваљана пријава СНСД-а коју је као предсједник те странке потписао Милорад Додик, пријављујући ту странку за пријевремене предсједничке изборе у Републици Српској у новембру ове године.
Све то упркос томе што је управо то судско вијеће Суда БиХ у тренутку када је доносило своје наведено рјешење знало да постоји правоснажна осуђујућа кривична пресуда Суда БиХ против Милорада Додика и да та пресуда повлачи правне посљедице због којих о њима, у случају Додикове пријаве СНСД-а на пријевремене предсједничке изборе, треба да одлучи само Суд БиХ, одлучујући о томе да ли је та од Додика потписана пријава СНСД-а правно ваљана, а не да у свом рјешењу то вијеће Суда БиХ незаконито напише да о томе, о ваљаности заступања СНСД-а од стране Додика, наводно треба да одлучи неки други суд, а не Суд БиХ.
Дакле, судија Узуновић тек након тога реагује, а не прије таквог рјешења вијећа Управног одјељења.
И још нешто. Судија Узуновић то чини након два и по мјесеца од када је Суд БиХ званично саопштио да је потврђена њена осуђујућа кривична пресуда Милораду Додику.
Поставља се питање зашто ту своју пресуду Суд БиХ ни до данас није доставио на извршење Основном суду у Бањалуци, у којем је уписан Додиков СНСД, а Додик као његов предсједник и лице овлаштено за заступање тог правног лица, ради брисања Додика из судског регистра, ако судија Узуновић и Суд БиХ сматрају да осуђујућа кривична пресуда Суда БиХ против Додика има за правну посљедицу и забрану Додику да буде предсједник политичке партије и да је заступа.
Да је тако поступљено од стране Суда БиХ, а није, не би вијеће Управног одјељења Суда БиХ могло одбити жалбу политичке партије Листа за правду и ред Небојше Вукановића и рећи да је ваљана пријава СНСД-а за пријевремене предсједничке изборе, иако је ту пријаву потписао Милорад Додик у својству предсједника СНСД-а.
Све у свему, прави је рашомон у Суду БиХ, од којег је гора само једна чињеница.
Наиме, избјегавајући мјесецима да ради свој посао у предмету Додик, Суд БиХ не само што се спрда са државом и становништвом, већ нам својим нерадом доказује да је унутар себе поцијепан по националним шавовима. Томе у прилог говори управо то што у њему сједе и судије (немали број њих) које су за Милорада Додика и које доносе незаконите одлуке у Додикову корист, какво је и потоње рјешење вијећа Управног одјељења Суда БиХ које се очигледно навијачки односи према Додику тиме што умјесто да оно одреди домет правних посљедица кривичне пресуде тог суда, тај посао незаконито са тог суда преноси на Основни суд у Бањалуци. И тек тада реагује други национални контрапункт у том суду, оличен овај пут у судији Сени Узуновић.
Што се тиче оних судија који су одрадили посао за Додика, против њих лично не бих могао бити да хоће свој посао да раде не на тај приземан начин, већ тако што би иступили јавно и рекли да нит’ је Шмит високи представник нит’ би, и да јесте то, имао право да намеће законе у БиХ, а да судови суде и осуђују људе по његовим законима.
Али та група судија није таква, они у правосуђу нису ради идеје (владавине права) него само ради личне амбиције. Ријеч је о лицемјерима који би, ради својих личних интереса (функције и плате), да на једној страни удовоље Шмиту и ОХР-у, због чега никада неће јавно рећи нити написати у својим пресудама да ОХР нема, као што заиста нема, право да намеће законе, јер њих то не занима. Али ће зато, онако из прикрајка и огавно, баш као сада, да србују и додикују у Суду БиХ, када се појави Додиков случај.
Ништа другачије није ни у осталим судовима, а ни у тужилаштвима у БиХ. Знам то поуздано, из непосредних контаката са бројним од тих ликова. Прије пар мјесеци и сасвим случајно у неком мотелу у Лукавици сам имао разговор са једним од таквих српских судија Суда БиХ, који се сложио са мном да ОХР нема право да намеће законе и да то судови у БиХ никако не би смјели примјењивати у својим пресудама. Међутим, он те законе ОХР-а ипак примјењује у својим пресудама чим изађе из кафане и оде на посао у Суд БиХ.
Примјер овог судије, а он је само један из читавог низа таквих, говори да они дишу и повијају се увијек само према ономе за кога процијене да је јачи у датом тренутку и од кога могу имати интерес.
Зато се на случају Милорада Додика може, боље него на било којем другом примјеру, видјети сав јад и биједа нашег друштва те запазити и спознати како је највећи проблем Босне и Херцеговине њено зло и наопако правосуђе.
