На једанаести Пресингов конкурс пристигло је скоро 200 рукописа поезије. За најшири круг изабрано је 60 наслова, што говори о великом броју успешно написаних збирки, најразличитијих тематско-мотивских, идејних и стилских опредељења. Учествовали су како афирмисани аутори, тако и они пред којима су успешна песничка постигнућа. Није фраза да је конкуренција била оштра, да су се са младим и полетним песничким гласовима укрстили они зрелији и смиренији тонови.
После вишеструког гласања жири је одлучио да у најужи круг буду изабрани аутори са збиркама које су имале највећи број бодова, подједнако. Ту су се нашле песме Владиславе Војновић (Зимница) и Шабана Шаренкапића (Очеви рукави). Случајно или не, Војновић је написала књигу мајчинства, Шаренкапић – очинства. Једна поред друге, нашле су се поеме о спремању зимнице, и ове праве, али и оне метафоричне, као залог за будућност, порука генерацијама које остају, слика описане (али и недовршене) животне кружнице, благохуморна, без велике ироније, мудра, без велике дидактичности – и песме о оцу, а тиме и о детету оца, језгровите, каткад и штуре баш као и речи које су нараштаји преносили, кријући иза сведеног или немуштог исказа скоро разорне емоције. Обоје говоре о личном искуству, и сведоче о епохи у коју су уткани и њихови животи, али и животи људи на нашим просторима.
Песме Анђеле Цвијетиновић (Бочни вез) одају чврсту и непоколебљиву песникињу сажетог израза; дубоко уроњене у стварност, ироничне према бесмислицама актуелних збивања, каткад црнохуморним тоном сликају начин савладавања ’овдашњости’, а то је и отпор и прихватање, како се зна и уме. Марија Вуловић (Бетел) говори о сличним темама, само што додаје и референце на књижевнике и њихова дела (да не кажемо – обрачунава се са феноменом поезије), не ублажавајући снажна осећања, не штедећи никога, а поготово не себе у експресивним и бескомпромисним стиховима.
Победничка збирка Дуње Шутановић „Случајно сам вам све ово испричала“ освојила нас је непосредношћу и лежерношћу којом се у готово разговорном и необавезном тону, изразом који је помало налик и на хаику, и на ћаскање уз кафу, предочавају животно важне чињенице. Песме Дуње Шутановић лишене су сувишности, у њима је само неопходно за преношење искуства, одмах смо на сцени где пратимо живот-песму, као у каквој ‘ситуационој поезији’, у којој се тропичност и метафоричност преносе са одиграног и доживљеног у речи, а поетски занос анегдотски поентира. Од смеха до туге, и назад, често истовремено. Са вештином у којој се намера да се каже свету заклонила иза случајности, у пролазу.
Поред победничке збирке жири предлаже за објављивање и рукопис Шабана Шаренкапића Очеви рукави.
Поезија Дуње Шутановић:
*
Ове године на Задушнице
нашли смо најстаријег претка.
Ујак косио и запне тример.
Кад оно крст, камени, ништа не може да се
разазна чији је.
Седну да већају и ујак каже да није Васиљ.
Назире се година 1864.
Кад стварно те године је умро.
И једва прочитају почетна слова Ва…
Подигну му крст, среде, и Мира му остави
јаје.
Јаје после двеста година.
То нам је најстарији предак.
Дошао однекуд.
И од њега смо сви настали.
*
Александра. Дивља природа.
Ми нисмо били рођени кад је у Индији пушила хашиш.
Живела у Буенос Ајресу.
Лео. Песник. Није макао из своје собе.
Само до парка и манастира.
Окречио собу у тамноплаво.
На плафону оставио велики бели круг
да може да исплива.
Нашли заједнички језик.
Изашли у град. Попили. Посвађали се.
Био безобразан.
Александра му објаснила ствари. Ударила му
шамар.
Интервенисала полиција. Она напала полицајца.
Шта се он меша у њен однос са Леом.
Затворили их. Нарушавање јавног реда и мира.
Преноћили у затвору. У истој ћелији.
Није било места. Седели на клупи.
Једно наспрам другог. Ћутали.
Ујутро кући. Заједно преко моста.
Купили доручак.
*
Стопирам код Вијећнице. Сарајево.
Нема аутобуса. Стаде моториста.
Пита јесам ли се возила кад на мотору.
Кажем да јесам и да само пичи.
Возимо се уз Романију.
На њему пуна опрема.
На мени ништа. Глава ми бубња.
Смрзавам се. Стигли. Пало вече.
Оставља ме на транзиту.
Хоћу да запалим. Имам цигарете.
Немам упаљач. Наиђе ауто.
Фрајер избаци опушак кроз прозор.
Пожурим да се не угаси.
Подигнем. Припалим. Родим се.
Победници честитамо а свим песникињама и песницима захваљујемо на учешћу. Жири је радио у саставу: Надежда Пурић Јовановић, Ненад Глишић и Предраг Милојевић
